VIŠE od hiljadu ljudi ispratilo je danas na večni počinak Milorada Mandića Mandu. Veliki glumac, miljenik filmske i pozorišne publike, naročito dece kojoj je posvetio veći deo svoje karijere, sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju. Mandina večna kuća biće pored kolega i prijatelja Dragana Nikolića i Bate Živojinovića.

Potresan je bio susret poštovalaca i prijatelja sa Mandinom porodicom, koja je sve vreme stajala uz kovčeg. Nepregledna je bila kolona onih koji su želeli da sa njima podele tugu. Opelo je sa sveštenicima ispred Crkve Svetog Nikole služio prota Petar Lukić, starešina beogradskog Sabornog hrama. Sudarali su se jecaji i hor koji je pratio opelo.

Od "Kapetana" koji je prerano napustio životni brod, svojim govorima oprostile su se i kolege i prijatelji.

- Milorad Mandić imao je samo 55 godina, a potrošio je 110 - rekla je dramaturg Ivana Dimić. - Služio je predano, vredno i nesebično svojoj porodici, publici. Nije štedeo ni svoj dar ni svoje vreme, zato su svi voleli Mandu. Volela ga je pozorišna i filmska publika, volela su ga deca, gledaoci kvizova... I smrt je htela Mandu tamo gde je bio neodoljiv, tamo gde je glumio. Popularan može da bude svako, retko ko može da bude dobar čovek. To može samo božji izabranik.

Mirjana Joković nije mogla da sakrije tugu. Opraštajući se od Mande, teško je govorila:

- Kako ispratiti nekog na najveličanstveniji put, u večnost? Jedino svojim sećanjima. Manda naš... Svi smo ga prisvajali, i to s razlogom. Davao je najveći poklon koji možemo da delimo - radost i smeh. Dubinu duše nije često delio, ali je i te kako poznavao. Zato je na sebe preuzeo odgovornost da raduje ljude oko sebe. Mi, njegova klasa, imali smo sreću da nas je on grejao dobrim duhom, godinama. Svojim plavim očima rušio je svaku nepotrebnu pretencioznost. Hteo je da ostvari nemoguće, kao da je znao da vremena neće imati. Davao se do kraja. Davao se toliko za dečji smeh, imajući čednost koju su deca lako prepoznala. Nismo stigli da mu kažemo koliko je voljen. Mandice naš, hvala ti za svu ljubav, gde god da si nek te blagoslov prati.

Nepregledna povorka do Mandine večne kuće milela je uz zvuke posmrtnog marša i starogradske pesme "Na te mislim". Kovčeg su pratili Mandine najbliže kolege - Dragan Bjelogrlić, Dragan Petrović, Nikola Kojo, Dejan Lutkić, Andrija Milošević i Goran Jevtić.

Govor Slobodana Bode Ninkovića, pre nego što će kovčeg biti spušten, pokrenuo je lavinu suza.

- Naviru sećanja... Da li da se setim skakanja ispred porodilišta u kom je bila tvoja Sonja sa Markom, a moja Slavica sa Anjom. Radovalo se, vikalo... Tu bih možda završio, ali jutros si mi poslao glas. Jedan orao sleteo je, oko šest ujutru, na moj prozor. Samo me gledao krupnim očima. Počeo je da klikće. Znao sam da je to bila tvoja poruka: Bokice, opušteno. Nije strašno. To je samo smrt. To si mi rekao. To je samo reč. Znam ja, Mando, da je samo reč, ali počeo sam da dešifrujem šta ona znači. Samo mirno, neka teče... Možda si ti to shvatio u sredu pa si obukao kostim kapetana, krenuo si na put, negde iza duge. Milorade, samo mirno, reka teče... Do sledećeg viđenja.

Manda je sahranjen uz omiljenu pesmu "Nesanica".

ŽIVEO ZA PORODICU

Sećam se 1985. godine, stajali smo ispred bivšeg bioskopa "Balkan", bio si zabrinut za oca koji je bio bolestan - podsetio je Slobodan Boda Ninković, najstariji Mandin kolega sa klase. - Više si vremena i energije trošio da nađeš ideju da zbrineš majku, sestru i brata. Svoj život si opredelio da svima koji su oko tebe bude dobro. Da zbrineš porodicu, da za njih zaradiš.


OPROŠTAJ

Od Mande su se danas na Novom groblju oprostili Tihomir Stanić, Srđan Todorović, Milan Kalinić, Nikola Kojo, Olga Odanović, Andrija Milošević, Voja Brajović, Tanja Peternek, Ivana Zarić, Radoš Bajić, Srđan Đoković, Lena Bogdanović, Katarina Žutić... Suze nisu krili ni Ljiljana Blagojević, Danica Maksimović, Dubravka Mijatović, Nebojša Glogovac, Ivan Bosiljčić, Sloboda Mićalović, Vesna Trivalić, Lula Živojinović, kao i Siniša Mali, Andreja Mladenović, Boris Tadić, Bratislav Gašić i brojne kolege i muzičari.