Život stvara najbolje junake

TRIJUMF reditelja i scenariste Mladena Kovačevića na nedavno završenom Beldoksu sa filmom “Zid smrti i tako to”, iznova skreće pažnju na mladog autora nesvakidašnje emocije i konceptualnosti. Iako, kako kaže za “Novosti”, o nagradama ne razmišlja, Kovačević iza sebe već ima 15 priznanja na prestižnim festivalima dugometražnog dokumentarnog filma, a na ovogodišnjem Beldoksu dobio je drugi Gran pri u karijeri.

U “Zidu smrti i tako to” vodite gledaoce kroz neverovatnu životnu storiju nekadašnje vašarske princeze, koja danas ima 43 godine, već je baka, ali još uvek izvodi zastrašujuće akrobacije na motoru...

* Šta je vama lično najuzbudljivije u ovoj priči?

- Brankica provodi život na motoru, na putu bez početka i bez kraja, unutar drvenog bureta koje se zove zid smrti - njena priča je dovoljno uznemirujuća i ne postoji potreba za prenaduvanim tradicionalnim narativom kakav retko kada funkcioniše u dokumentarnom filmu. Pored toga, bilo mi je jasno da će film imati unutrašnju logiku koja donekle apstrahuje zaplet, ali da ću moći da izbegnem i nenarativnu dekorativnu likovnost, što je takođe zavodljiv pristup koji mi ne prija.

* Da li je ovaj film posebno relevantan za aktuelni trenutak?

- Postoje aspekti koji su univerzalno relevantni, ali specifičan značaj dokumentarnog filma je to što mora da se snimi upravo sada, u ovom trenutku. Ovaj film će moći da se gleda još dugo, u različitim društvenim kontekstima, a poslednji zid smrti već je prestao da radi.

* Kako birate junake svojih filmova?

- Dobri filmski junaci, i u dokumentarnom i u igranom filmu, prirodno proizlaze iz svojih životnih okolnosti, i mene prvenstveno privlači taj mikrouniverzum. “Zid smrti, i tako to” inspirisala je vizuelna tenzija zida smrti, egzistencijalistička alegoričnost zida smrti, a Brankicu sam pronašao kasnije, ona je naš prozor u taj svet. Tokom procesa pravljenja filma, inicijalna ideja, tema, likovi, filmska forma, postaju jedno, i priča o izboru junaka izgubi smisao. Ovo je film bez mnogo dijaloga, ne ulazi u eksplicitno izražavanje emocija, objašnjenja, upravo zato što je Brankica introvertna, uzdržana, a ona je takva jer je odrasla u senci zida smrti. Na neki način biramo film koji želimo da snimimo, i nadamo se da ćemo otkriti junake koji će omogućiti baš takav film.

* Vaš višestruko nagrađivani prvi film “Anplagd” takođe počiva na neverovatnoj priči i junacima.

- “Anplagd” je počeo od ideje da se snimi ozbiljan film o temi koja na prvi pogled deluje neozbiljno i banalno - sviranju u lišće. Junaci “Anplagda” vežbaju godinama da usmere vazduh u ivicu lista, a listovi se stalno menjaju, i samo majstor može da odsvira melodiju, ali iz nekog razloga vredno je truda, iako nema publike, nema nagrada. Ovakva osobena priča o značaju muzike, kreacije, umetnosti, sa svim podtekstima o savremenom društvu, u svom centru neminovno ima autentične likove. Kao i sa poslednjim vozačima na zidu smrti, tražio sam ih dok ih nisam pronašao - poslednje svirače u lišće.

* Smatra se da dokumentarci izazivaju mnogo snažnije emocije i empatiju, nego igrani filmovi. Postoji li, zaista, ta razlika?

- Stalno se raspravlja o brisanju granice, o estetičkom približavanju igranog filma dokumentarnom, i obrnuto, o različitosti postupaka i efekata na publiku. Ali, za publiku je film uvek bio samo film. Ukoliko je dobar, gledaocu je svejedno, meni je svejedno. Bilo da gledamo američku komediju ili uvrnuti skandinavski dokumentarac, u bioskop uvek ulazimo sa nadom da ćemo u potpunosti da se prepustimo filmu. Nažalost, to se retko događa. Teško je napraviti dobar film, i dokumentarni i igrani, čak i najvećim autorima to često ne pođe za rukom.

* Zbog čega su dokumentarci cenjeniji u inostranstvu nego kod nas?

- Mnogi smatraju da je kreativni dokumentarni film najvitalnija umetnička forma, u nekim zemljama daleko je popularniji od arthaus igranog filma. Postoji duža tradicija nego kod nas, ozbiljnija produkcija, publika je naučila da uživa u raznolikosti pristupa kakvu nudi kreativni dokumentarni film. Ali, srpski dokumentarci postižu velike uspehe na najznačajnijim svetskim festivalima, i sve više privlače pažnju domaće publike i kritike.

NEPREDVIDIVA PRODUKCIJA

* STUDIRALI ste režiju u Beogradu, Londonu i Kejp Taunu, karijeru ste započeli dokumentarnim filmovima, a diplomirali ste na igranom filmu?

- Prija mi da se bavim dokumentarcima, uživam u procesu, u slobodi forme. Od inicijalne ideje do početka snimanja uglavnom prođe mnogo manje vremena, prvobitni naboj ne izbledi, što je veliki problem sa mnogim igranim filmovima. Produkcija dokumentarca je nepredvidiva, često traje duže nego produkcija igranog filma, ali ste sve vreme u procesu, pravite svoj film. To je divan osećaj. Trenutno radim na dva dokumentarca - “Zbirka početaka” i “Yiwu - Santa’s Secret Workshop”, a uskoro će biti završen i scenario za prvi igrani film “Koryo”.