Veličkovićeva misao u pokretu

BACAJUĆI se u belinu lista papira, Veličković vrši skok. On mora, bez prestanka, da savlada istu prepreku: nemogućnost da crta uključuje nemogućnost da nametne svoju misao. U potez perom on unosi energiju trkača, šampiona skoka udalj, da bi prešao prethodno osvojene granice, da bi ih, ne zaboravivši ih, pomerio.

Čuveni francuski likovni kritičar Alen Žufroa, zapisao je ovo o našem i francuskom akademiku Vladimiru Veličkoviću. Njegov tekst, prvi put preveden na srpski i engleski, objavljen je u prva dva toma ambiciozno zamišljene serije luksuznih monografija posvećenih Veličkovićevom crtačkom opusu, u izdanju kragujevačke galerije "Rima". Knjige sumiraju i bogato ilustruju Veličkovićev crtački angažman u dve decenije: 1955-1965. i 1965-1975.

Osim hronološki, radovi su podeljeni i tematski, a svaki Veličkovićev ciklus, kao neka vrsta komentara ili objašnjenja, prati tekst Alena Žufroa.

- Dok za većinu savremenih umetnika crtež predstavlja začetak slike, za Veličkovića je on suština kojom, na najjasniji način, pokazuje šta će kasnije morati da bude na slici - zapaža kritičar. - Pošto su sve karte, u crno-belom otkrivene, sada ih valja učiniti dobitnicima u jednom svetu koji svoj spektakl sveprisutne, dominirajuće slike u boji, nameće percepciji posmatrača. Crtežom, i samo njime, Veličković pokušava da prenese neprekidno kretanje čiste misli.

Žufroa analizira rane Veličkovićeve "Prizore straha" i "Strašila", primećujući da se autor već tada odvojio od svih prethodnih avangardi i otvorio novo polje istraživanja. Osvrće se i na umetnikovu kritiku (karikaturu) u angažovanom ciklusu "Oratori": "Kada Veličković `predstavlja` jednog govornika, od njega traži da kaže ono što on sam prećutkuje. Tera ga da umesto njega govori o stvarnosti od koje slikarstvom beži: od tragične stvarnosti državnih poslova, tragične i smešne uobraženosti staljinista koji koji žele da vladaju istorijom sveta."

Na velikom formatu i kvalitetnom papiru, ređaju se u ovim monografijama dobro reprodukovani radovi, koje je sam Veličković birao i to iz njegovih ciklusa posvećenih ženama, kutijama, pacovima, životinjama u pokretu, ljudima koji hodaju. Prati se njegov nespokoj i krik perom na papiru.

- Veličković se nikada i ničemu ne ruga: sve što "vidi", sve što "čuje" i sve što "doznaje", on ničemu ne pridaje veću važnost. On pred životom ne navlači ni crnu kapuljaču terorista, ni plastični kombinezon za sladunjavu komediju - zaključuje Alen Žufroa.