NAJVIŠE priznanje Jugoslovenske kinoteke "Zlatni pečat" za doprinos filmskoj umetnosti, koje ona tradicionalno dodeljuje obeležavajući svoj dan, 6. jun, juče je svečano uručen Dušici Žegarac.

Glumica koja je karijeru započela kao gimnazijalka, odigrala je do danas više od 80 filmskih i TV uloga, sarađujući sa kultnim jugoslovenskim rediteljima kao što su Živojin Pavlović, Kokan Rakonjac, Puriša Đorđević, Mirza Idrizović, Ante Vrdoljak, Veljko Bulajić, Lordan Zafranović, Srđan Karanović, Goran Marković, Šijan...

Primajući "Zlatni pečat", poručila je svim budućim ministrima kulture da čuvaju Kinoteku i Filmski centar Srbije, "jer se na ovim institucijama bazira srpski film". Glumica je već za prvu ulogu u filmu "Deveti krug" Franca Štiglica, 1960, dobila "Zlatnu arenu" u Puli. Druge dve "Arene" doneli su joj "Opklada" Zdravka Randića i "Poseban tretman" Gorana Paskaljevića, a dobitnica je i priznanja "Pavle Vuisić".

* Zbog čega je nagrada "Zlatni pečat", kako ste izjavili, posebna za vas?

- Zato što dolazi iz Kinoteke. Festivali su festivali, svašta se na njima događa. Tu su uvek i "kuhinje" u kojima se "krčkaju" i dele neke nagrade, a Kinoteka je nešto drugo. Ona je mesto koje čuva naše kolektivno filmsko pamćenje, i to je ono što ovu nagradu čini velikom.

MARKETING I AMBALAŽA * Bili ste jedna od najlepših jugoslovenskih glumica, ali ste, ipak, uvek živeli pomalo "inkognito", daleko od javnosti?
- Kada je u prvom planu lična promocija, važno je kako izgledate, šta govorite, dakle, važni su marketing i "ambalaža". Šta je sadržaj je gotovo nevažno, a to je vrlo loš trend. Ja sam uvek imala jasan stav prema tome - zna se šta je izgled, a šta je dar, koji je najvažniji. Zato sam bežala od komplimenata da sam lepa, neću da kažem da nisu bili iskreni, ali meni je bilo važno da sačuvam zdravu meru stvari, pogotovu na početku karijere, kad sam bila vrlo mlada.

* Videli smo inserte iz vaših najvažnijih ostvarenja. S kojom emocijom ste pratili arhivu svojih likova?

- Ta vrsta emocija spada u život. Kad gledam film, bilo koji, pa i onaj u kome sam učestvovala, ja to pratim kao gledalac, a sebe vidim kao i sve druge glumce. Imam distancu, takva sam bila i kad sam počinjala da se bavim glumom, jer je za mene film kolektivno delo.

* Šta nedostaje našoj današnjoj produkciji?

- Kad sad gledamo te velike filmove, očigledno je da je u pitanju jedno drugo doba, drugačije okolnosti, vreme koje je bilo profilisano u svakom smislu. I politički, a samim tim i kulturološki. Film je umetnost, a svaka umetnost je prizma kroz koju se prelamaju društvo i vreme, i sve ono što se događa. Danas živimo doba koje je potpuno haotično, konfuzno, nestabilno, koje još uvek ne može da profiliše samo sebe, da uspostavi sopstveni identitet i sistem vrednosti. Ovo je vreme krize identiteta i krize vrednosti, i iz tog problema mi radimo to što radimo. Zato nam je i film takav kakav jeste - kroz njega se prelamaju društvene i životne situacija koje imamo danas. Kad sada neki naš film ode na bilo koji festival u inostranstvu, u bilo koju selekciju, pa i u prateći program, o tome se piše kao o velikom uspehu.

* Za čim ste tragali u "pokretnim slikama"?

- Mislim da sam relativno kasno shvatila da je film zaista bio moj život. Kao što je i moj život na neki način bio nalik filmu. To je lepo.