U mutnoj vodi istorije

OTKADA je, na praizvedbi u Pirotu, 1984, zabranjena, predstava "Mrešćenje šarana", jednog od najintrigantnijih dramskih pisaca dvadesetog veka, Aleksandra Popovića, igra se sa uzbuđenjem, kako u publici, tako i na sceni. Bauk Informbiroa danas protutnji scenom samo kao daleki odjek, ostavljajući, ipak, isti onaj krvavi trag "na biću naroda", na malim ljudima, koji su, ni krivi, ni dužni, podneli teret istorijskih lomova, sa strašnim posledicama.

Reditelj mlađe generacije, Milan Nešković, posle svog izuzetno uspešnog tumačenja Popovićeve "Bele kafe" u Narodnom pozorištu, postavio je "Mrešćenje šarana" sa punim razumevanjem, ali iznenađujuće klasično, srećom, bez nasilnog osavremenjavanja i nepotrebnih "ukrasa". Osim rolni i rolni toaletnog papira, koje se kroz predstavu odmotavaju, u funkciji raznih proglasa, papira, pa i "brisanja biografije", ničega u ovoj novoj predstavi nema skaredno "ateljeovskog", a očekivalo se! Poslovično odlični glumci, u čestitom i nadahnutom Neškovićevom čitanju, odigrali su ovu veoma značajnu predstavu za istoriju našeg teatra oštro i silovito, što ranije nije bio slučaj.

Otkada je "četrdeset osma" izgubila ekskluzivitet najstrašnijeg zbivanja dvadesetog veka (zbog zla koje je posle došlo), teško je "Mrešćenje šarana" protumačiti tragikomično, sa akcentom na tragediji apsurda. Svetozar Cvetković, u ovoj "scensko-roto bazi u pet oštrih faza", malo kroz sasvim specifičan i karakterističan jezik Aleksandra Popovića, a mnogo više svojim dragocenim glumačkim umećem, profesora Borka Gracina, golootočanina, igra neobično i neočekivano. Profesor ovde nije čovek koji se sasvim predao. On se urušio iznutra, ali njegov građanski habitus još uvek postoji, on vreba, jer istorijskim umom shvata da ništa nije večno. Glumica Hristina Popović (njegova žena Mica), postaje nezaobilazni činilac u beogradskim pozorišnim repertoarima, gde se zahteva "žena od krvi i mesa". I kao "laka roba", i kao predstavnica pobednika, Popovićeva je uvek autentična i spontana, ateljeovski. Vasa Vučurović, partizanski silnik, koga je Goli otok "samleo", u tumačenju Nenada Jezdića je dobio, takođe, novu dimenziju. Ima neke samoironije u njegovom padu. Pa i subverzivne zafrkancije na državni račun. Nemanja Oliverić, odličan kao Kum Sveta Milosavljević, dobar je i karakterni i glumački stožer, noseći ulogu oko koje se radnja vrti, do granica grotesknog. Kumić Mita, njegov sin, u tumačenju Ivana Jevtovića je opasniji nego inače. Nov čovek novog doba. Dubravka Mijatović (Bosa Katanić), kao iz francuskog novog talasa, bila je harizmatična u svakoj Bosinoj promeni. Gospava Dragane Đukić je otrežnjujuće efektno "očitala" Istoriji. A kada je, kao Matejica, pevala, oštrica predstave se tupila i postajala bespredmetna, ukoliko songove reditelj "plasira" kao znak da je ekspresionizam epskog teatra na delu.

Mora da bude životno, uz svu akrobatiku reči i radnje Aleksandra Popovića. Jer je život čudo i pretvara se, ni zbog čega, u bilo šta. Traži, za to, samo malo političke podrške.

Valjda je zato, u ovom trenutku, u "Ateljeu 212", postavljeno "Mrešćenje šarana"!