OPUSU od dvadesetak knjiga među kojima se izdvajaju romani “Čoveka nisu ubili”, “Dioklecijan”, “Jedna mađarska jesen”, “Konstantin”, “Guvernanta” Ivan Ivanji (1929) pridružio je i “Moj lepi život u paklu”, u izdanju “Lagune”. Roman o sebi, svojim iskustvima, događajima kojima je bio svedok, prijateljima i poznanicima, o gorkim i lepim trenucima u vremenskom rasponu od gotovo devet decenija.

A imao je i o čemu da piše: roditelji lekari, Jevreji, ubijeni su u prve dve godine rata a on se spasao bekstvom kod rođaka u Novi Sad. Tu je, međutim, kao petnaestogodišnjak uhapšen, posle čega je bio zatočen u koncentracionim logorima Aušvic i Buhenvald. Radni vek proveo je kao nastavnik, novinar, dramaturg, Titov prevodilac 20 godina, diplomata, kulturni poslenik. I od rane mladosti, sve vreme objavljivao poeziju, prozu, eseje, bajke i drame.

* Verovatno nije bilo lako otvoriti dušu pred čitaocima i vratiti se nekim bolnim događajima iz prošlosti?

- Iskreno rečeno, ne bih se ni usudio da me nehotice nije ohrabrio Dragan Velikić svojim romanom “Islednik” u kome iskreno i otvoreno piše o najintimnijim odnosima u svojoj porodici, o svojoj majci. Knjigu o “svom lepom životu u paklu” prvo sam objavio na nemačkom jeziku, mislio da zbog priča o živim ljudima, pa i najbližoj rodbini, ne treba da je ponudim kod nas. Ipak sam je nanovo napisao, u odnosu na nemačku verziju ponešto ispustio, mnogo toga dodao, ali upozoravam, autobiografske crte su doduše prepoznatljive, ali radi se o romanu. Možda je fikcija takođe ponešto što govorim u prvom licu. Čitaoci će shvatiti da se radi o beletristici, a ne o autobiografiji, najkasnije kad opisujem kako u jednoj misterioznoj nemačkoj laboratoriji vaskrsavaju mog oca na osnovu genetskog materijala, koji su esesovski lekari zamrzli za svoje docnije eksperimente, slično kao što je Spilberg oživljavao dinosauruse u svojim filmovima.

ŽELjA ZA ŽIVOTOM JAČA OD STRAHA * PITAJUĆI se da li ste osećali samrtni strah u koncentracionim logorima, odgovarate da niste imali vremena da se plašite smrti.
- Verujte mi, to je bar u mom slučaju zaista bilo tako. Želja da se ostane živ jača je i neposrednija od straha. Strah stiže naknadno.

* Kroz knjigu se provlači mučna dilema da li vas je i zašto stric Ernest, u čijoj ste kući bili, izdao mađarskim vlastima, posle čega je sledio put u nacističke logore.

- Ta dilema je zaista jedan od nosećih stubova priče, ali se ne odnosi samo na stvarno ili sumnjivo držanje jednog strica, nego pretežno na pitanje kako bih se ja - kako bi se bilo ko - držao u sličnoj situaciji. Lako je prezreti ili optužiti kukavicu, teško je biti heroj.

* Pišete da ste zakleti agnostik, jer su vas logori “izlečili od vere u jevrejsko-hrišćansko-muslimanskog boga”?

- Pišem zaista da sam agnostik, ali pošto se, rekosmo, radi o romanu, nudim i novu verziju crkve u kojoj umesto ikona stoje ogledala. Već sam kao dete po savetu svog oca posećivao službe u pravoslavnoj, rimokatoličkoj i reformatskoj crkvi i u sinagogi, u pubertetu sam proživeo kratak period intenzivne pobožnosti, molio sam se, ali nisam uspeo da se probijem do Njega i, naravno, sebe krivio zbog toga. Kao odrastao čovek pokušavao sam da proučim islam i budizam, pa mislim da donekle znam o čemu govorim. Poštovanim hrišćanskim vernicima kao i nevernicima preporučujem da ozbiljno čitaju Sveto pismo, mada to nije laka lektira.

* Kako ste uspeli da sačuvate optimizam i vedrinu duha?

- Jesam li uspeo? Ako jesam, verovatno zbog toga što sam pisao. Ne mislim samo na knjige vezane za vreme užasa, kako ga zovem, da bih izbegao pojam Holokausta, koji može da se tumači na razne načine, nego takođe o drugim temama, mislim i nadam se da je moje najbitnije delo trilogija o rimskim carevima Dioklecijanu, Konstantinu i Julijanu. Dodao bih još da su Eli Vizel i Imre Kertes Nobelovu nagradu dobili za knjige o Holokaustu, koje su pretežno istraživale zločine i tugovali, za sličan pristup “Nin -ovu” nagradu dobio je i Filip David, ja pokušavam drugačije i zahvaljujem se što mi odajete priznanje da sam sačuvao optimizam i vedrinu duha, iako sebe više vidim kao ciničnog ignoranta.

* Posle svih užasa Drugog svetskog rata, na koji način se može objasniti jačanje ekstremne desnice, pa i neonacističkih stranaka i grupa u svetu?

- Konstatujem da je tako, sa velikom tugom, ali nisam iznenađen. Proučavajući istoriju dolazimo do zaključka da se razna “vremena zla” - ako smem da ponovim taj pojam - redovno javljaju posle “zlatnih vremena”. To je vezano za cikluse ekonomskog prosperiteta i državnih bankrota. Ljudi, koji se ne osećaju bezbednim, uplašeni su, usamljeni, zbunjeni, traže spas u svom narodu, među suvernicima, u hordi, a masa na osnovu instinkta čopora pronađe vođu i krene za njim. Kao utehu tvrdim da Hitlerove rekorde masovnih ubistava tako brzo niko neće prestići.

* Kako doživljavate zahtev za rehabilitaciju Nedića, pa i Ljotića, kao i ono što se poslednjih meseci događa u Hrvatskoj?

- Ja bih da se koncentrišem na situaciju kod nas, ima u Hrvatskoj divnih ljudi koji će da progovore o tamošnjim vampirima. Shvatam svakoga ko bi od svojih predaka voleo da nasledi neko materijalno dobro. To je legitimno. Voleo bih i ja, ali moji su roditelji imali samo nekretnine, pa nema šta da nasledim ili da mi se “restituiše”. Što se konkretno tiče Milana Nedića, činjenice su tako očigledne da je svako poricanje jednostavno glupo. Ne razumem zašto bi Srbija poželela da bude na strani osramoćenog gubitnika, kad može da bude ponosna što je bila bitan činilac pobede nad fašizmom - što je pobednica. Nedić je na svoj način bio dosledan čovek, Hitlerove ideje bile su mu bliske i pre Drugog svetskog rata, zbog toga ga je knez Pavle smenio kao ministra vojnog. Neozbiljno je i kad se govori da je spasavao proterane Srbe. Njegova vlast morala je da prihvati sve što su Nemci naredili, a oni su odlučili da ne pobiju sve Srbe u zapadnim delovima izgubljene Jugoslavije, jer je problem šta činiti sa leševima, to je i esesovce u Aušvicu brinulo, teoretski su mogli u gasnim komorama da ubiju 10.000 ljudi na dan, ali nikad više od 3.000 dnevno da spale u krematorijima. Nemci su naredili koliko će Srba Srbija primiti, Nedić je izvršavao i te zapovesti.

* Na stranicama novog dela niste štedeli ni sebe, ukazujući na sopstvene mane i zablude.

- Držim se činjenice da kad god kažiprst uperite u nekoga, tri vaša prsta okrenuta su prema vama.

BIHALjI I DOROSLOVAC

* U KNjIZI pominjete desetine istaknutih i manje poznatih ličnosti. Koji su od njih na vas ostavili poseban utisak?

- Oto Bihalji Merin odigrao je ogromnu ulogu u mom životu, pored ostalog uputio me na Dioklecijana, a naslov ove knjige uzeo sam od njega, on je nameravao da napiše autobiografiju “Moj lepi život u paklu”. Nije stigao. Milo Dor, zapravo Milutin Doroslovac, najbolji je čovek koga sam sreo u životu, veći deo svog vremena proveo je gotovo neprimetno pomažući drugima. U istu kategoriju iskrenih, dobrih, samopožrtvovanih ljudi spada i Folkhard Knige, višedecenijski direktor Memorijalnog centra Buhenvald. Dor i Knige su primer da na ovom svetu ima dobrih ljudi, ali su skromni i ne žele da se istaknu. Od političara, pored Tita, najviše me je impresionirao Vili Brant.