Ivon Ešvajler Despotović: Zaljubljena u srpske narodne igre i pesme

TRADICIONALNIM godišnjim koncertom na Velikoj sceni Narodnog pozorišta u Beogradu, Ansambl narodnih igara i pesama Srbije "Kolo" obeležiće večeras 68 godina rada. Svečano, vrhunski, profesionalno, onako kako to samo oni umeju, "kolaši" će igrom, pesmom i muzikom, publiku "prošetati" kroz bogata koreografska dela koja su obeležila gotovo sedam decenija postojanja Ansambla.

Na repertoaru večerašnjeg koncerta biće i čuvena "Vranjanska svita". Baš za ovu prelepu igru zanosne kostimografije, punu meraka, derta i temperamenta juga Srbije, koreografiju je postavila - Holanđanka! Njeno ime je Ivon Ešvajler Despotović (73) iz Amsterdama, jedina strana državljanka koja je bila član nacionalnog ansambla "Kolo". Večeras neće biti na koncertu, ali će, kako kaže, svim srcem i dušom biti sa svojim "kolašima". A videće se, nada se, u septembru kada planira da dođe u Beograd.

- "Kolo" će zauvek biti u mom srcu - govori Ivon, ekskluzivno za "Novosti", na tečnom srpskom jeziku. - U ansamblu sam doživela najlepše i najvažnije trenutke u mladosti, stekla prijatelje i srela ljubav svog života - Miodraga Cigu Despotovića. Zato često i govorim da ako me je ljubav prema plesu povela u Jugoslaviju, onda me je igra sudbine dovela u Srbiju, do "Kola".

Svojim magičnim, čudesnim prstima, sudbina je pre više od pola veka, Ivon povela u Jugoslaviju. Posle završene čuvene Baletske akademije "Skapino" u Amsterdamu, krenula je na seminar o balkanskim igrama.

- Tada je sve počelo - priča naša sagovornica. - Na tom seminaru u Amsterdamu, jedan čovek iz Stokholma predložio je mojoj drugarici Toni van Breda i meni da odemo u Jugoslaviju. To što ništa nismo znale o folkloru i o takvom načinu igranja, kao i ono što smo čule i videle na seminaru, dovoljno nas je zaintrigiralo. Dobile smo stipendiju od Akademije i krenule na put da se "upoznamo" sa tradicionalnom igrom jugoslovenskih naroda.

U Ljubljanu su, po rečima naše sagovornice, stigle u januaru 1963. godine. Posle nekoliko nedelja studijskog putovanja, otišle su u Beograd. Javile su se, kaže, u "Kolo" i počele da učestvuju na probama.

- Vežbale smo dva puta dnevno i mnogo naučile od legendarnih koreografa Vladete Vlahovića i Đokice Matića - seća se Ivon. - Sve što smo učile bilo je potpuno dugačije od igara koje smo do tada znale. Oduševljavali su nas dinamika kola, sitni koraci, ritam, veština i tehnika igrača, usklici tokom igre. Jednostavno, zaljubile smo se u srpski folklor, a kasnije i u makedonski. Tome je doprineo i Ciga koji je nas dve i Vladetu odveo u Makedoniju da osetimo pesmu i igru juga Jugoslavije.

Istovremeno, polako se, kako kaže naša sagovornica, rađala i ljubav između Cige i nje.

- Venčali smo se u Amsterdamu, 4. septembra 1964. godine - priča Ivon. - Oboje smo bili u šumadijskoj narodnoj nošnji. O našoj svadbi, koja je bila tradicionalna srpska, pisale su sve holandske novine, a priloge emitovale radio i TV stanice. Vratili smo se, potom, u Beograd. Ja sam bila stalni član "Kola" 1965. i 1966. godine, a Ciga i igrač i koreograf. Uvek ću biti ponosna što sam bila član porodice "kolaša".

Ipak, krajem 1966. godine, Ciga i Ivon odlaze u Holandiju, ali sa sobom "nose" jugoslovenske igre i pesme. U Amsterdamu su učinili ono što nije niko pre i posle njih - osnovali su Odsek za jugoslovensku narodnu igru na Plesnoj akademiji, koji postoji i dan-danas.

- Širom Holandije organizovali smo seminare o jugoslovenskim igrama i pesmama, sa akcentom na folklor Srbije i Makedonije - nastavlja Ivon. - Uživali smo da druge učimo divnim igrama i pesmama. Bili smo zadovoljni što smo imali priliku da veštinu igranja i pevanja našeg naroda širimo po svetu. Uspeli smo da organizujemo seminare i u Švedskoj, Danskoj, Norveškoj, Nemačkoj, Velikoj Britaniji, Francuskoj, Švajcarskoj, Grčkoj, Japanu, Kanadi... Ciga je u Amsterdamu osnovao i Jugoslovenski ansambl "Oro", u kom su igrali moji sunarodnici, Holanđani.

Koliko god je igra "nosila" Ivon i Cigu po svetu, svake godine vraćali su se Srbiji, organizujući studijska putovanja za strane plesače koji su želeli da nauče naše igre. Pune 22 godine, svakog leta, dovodili su ih na studijska putovanja Srbijom i Makedonijom, koja su se završavala na Balkan festivalu u Ohridu.

- Zajedno smo uradili i neke koreografije za "Lolu" i "Kolo" - kaže Ivon. - Ja sam posebno ponosna na koreografiju "Vranjanske svite", koju sam u "Kolu" postavila još 1990. godine, a moji "kolaši" je igraju i dan-danas. A ja ću, priznajem, večno ostati zaljubljena u srpski folklor i muziku. Tako najbolje čuvam dve ljubavi - prema suprugu Cigi, koji je preminuo maja 2002. godine, i prema igri, koja je za nas dvoje značila - život.

NEPREVAZIĐEN MAJSTOR

IVONIN suprug bio je Miodrag Ciga Despotović, kako njegove kolege kažu, "neprevaziđeni majstor solo igre" i legendarni srpski koreograf. Rođen je 1929. godine u Beogradu, u porodici poreklom iz sela Nićiforova u Mavrovskoj oblasti zapadne Makedonije. Od 1944. godine igrao je u folkloru, a četiri godine kasnije već je bio član državnog ansambla narodnih igara i pesama, koje je od 1953. godine poznat pod imenom "Kolo". Među folklorašima i danas se pamte njegove igračke bravure - "Teškoto", "Komitske igre", "Rusalije" i "Ciganska igra iz Vojvodine" zbog koje je dobio nadimak Ciga.