Momčilo Odalović dobitnik nagrade Desanka Maksimović

ZA celokupno delo i ukupan doprinos srpskoj poeziji, Momčilu Moši Odaloviću pripala je ugledna nagrada "Desanka Maksimović", koju dodeljuje pesnikinjina Zadužbina, a odluka žirija saopštena je u utorak u Narodnoj biblioteci.

Na vest o priznanju, Odalović je, za "Novosti", izjavio:

- U nekoj od mojih knjiga poodavno upisah, kao važan biografski podatak: "poznavao Desanku Maksimović, poznavala me!" Nakupilo se godina, pa i finih priznanja, za svu posvećenost detetu i plemenitim detinjarijama, ali u ovom času, zbunjen i obasjan nagradom Desankina imena, kao pozlatom i svetlucanjem, mogao bih da zatvorim radnju i posvetim se svojoj unučadi. Starost neminovno nadolazi, sklanjam se pomalo iz spoljnog sveta, a dođu unučad - koliko da me izvedu napolje i pokažu svet.

Od prve zbirke pesama "Vrlo važno" iz 1975, Odalović već četiri decenije dokazuje da je jedan od naših najvažnijih pesnika za decu, knjigama "Mama je glagol od glagola raditi", "Vetar mi odneo pantalone...

- On peva iz samog detinjstva. Njegove pesme plene i opčinjavaju čitaoce, decu, koliko i nas koji se s godinama sve češće i više vraćamo detinjstvu. Koliko je on samosvojan, koliko pesnik osobenoga stihovnog znanja i neponovljivog jezičkog umeća pokazala je prva među njegovim glavnijim zbirkama, "Od amebe do bebe", iz 1982.

Za Odalovića velika reč Svet znači Lepotu, i znači Red. Iz tog doživljaja izvire sve tematsko obilje njegove poezije. Uzmemo li je u njenoj celini, brzo ćemo uvideti da se pred nama razvija prava poetska enciklopedija detinjstva, sve svetsko za dete vidljivo, ali i ono što je kao opšta tajna prostora i vremena, kao igra života i smrti - nesagledivo. Mošo Odalović je klasik i nagrada "Desanka Maksimović" nepravedno dugo je čekala da to i ozakoni - rekao je član žirija, profesor Jovan Pejčić.

Odalovićeva pesma, stoji u obrazloženju, svoje vrednosti i značaj temelji na najpouzdanijem nasleđu srpske pesme za decu. Jedan vid toga nasleđa je klasična "zmajjovinska" dečja pesma, drugi oslonac nalazi Odalović u "radovićevskoj" pesmi, uvek prožetoj pritajenim ironičnim elementima i njihovim stilskim incidentima i odjecima.