ZA mene je pravo slikarstvo jedan prostor u kome sam preko celog dana, i kada pođem negde van njega, ja ponesem, ipak, dah iz njega, kao iz kuće svoje." Napisala je ovo u svom dnevniku slikarka Ljubica Cuca Cokić (1914--2007), a gotovo da niko sem nje nije znao da dnevnik postoji. Cucin unuk dr Miomir Gatalović, dozvolio je "Novostima" da, ekskluzivno "zavire" u njene dnevničke beleške.

Dr Gatalović nam otkriva da je dnevnik pronašao u Cucinoj zaostavštini i da ga je vodila od 29. novembra 1940. do 17. novembra 1941. godine.

- Bili su to jako teški dani za nju. Ne samo zbog rata, bombardovanja, okupacije... Tek se vratila iz Pariza i trebalo joj je vremena da se navikne na Beograd. U Parizu je živela drugačije, posećivala je galerije, muzeje. U dnevniku opisuje kako žali za svojim prijateljima - priča Gatalović..

Ratni vihor odneo je mnoge osobe koje je Sokićeva volela, a posle rata ostala je bez imovine. Građanski svet u kome je odrasla se srušio, a oslobođenje joj je donelo nove nedaće i poniženja: komunističke vlasti su je označile kao "element starog režima". Verovatno zbog toga, gotovo da nikad u intervjuima nije govorila o tom vremenu. Zato su njeni dnevnički zapisi značajni.

- Cuca je bila neposredni svedok društvenih zbivanja i intelektualne atmosfere u Beogradu uoči i po izbijanju Drugog svetskog rata. Njeni, doduše, malobrojni zapisi o političkim i socijalnim prilikama predstavljaju dragocen izvor za upotpunjavanje saznanja o istoriji Jugoslavije - kaže Gatalović.

U prvim dnevničkim zapisima, predratnim, Sokićeva izražava zabrinutost oko toga da li će slikarska grupa "Desetorica" uspeti da priredi izložbu u februaru 1941. godine. Pored Cuce, u ovoj grupi su bili: Danica Antić, Borivoj Grujić, Nikola Graovac, Dušan Vlajić, Milivoj Nikolajević, Jurica Ribar, Stojan Trumić, Aleksa Čelebonović i Bogdan Šuput. Svi, slikari i đaci Jovana Bjelića.

"Već nekoliko dana ništa ne slikam. Više je to od nekih drugih poslova, nego što mi se ne radi. Dođe neko, zovu me, i tako prođe čitava nedelja", pisala je slikarka. "Krivo mi je. Ide izložba. Zaista ne znam kako ćemo stići da je spremimo. Đavo nas znao, ja recimo nemam nego dve slike, a šta je vremena do februara. Bora (Grujić) čini mi se nema nijednu, i Aleksa (Čelebonović) isto. Ne volim da slikam i da mislim na izložbu. To mi toliko smeta da mi skoro ne da da slikam."

Prisećajući se pariskih dana, Cuca je jedne večeri u dnevniku napisala:

"Celo veče sam gledala kartu Pariza, sada sam pola tamo a pola ovde. Sve sam ulice prošla kuda sam nekada prolazila, kuće u kojima smo stanovali. Kako to čudno deluje na čoveka. Moraš s vremena na vreme da se nasmeješ kada se setiš nekih momenata, ali sve zajedno skoro da je neprijatno. Neka tiha nostalgija se probudi, pa bi plakao, hteo da si tamo."

U Cucinom životu posebno mesto imao je Petar Lubarda. Volela ga je i kao slikara i kao prijatelja. Gatalović otkriva da je gotovo do smrti na posebno mesto ostavljala sve što je napisano o njemu. I u dnevniku je često pisala o njihovom druženju. U jednom zapisu onapisala je da joj je bilo neprijatno što je Bogdan Šuput napisao tekst protiv Lubarde.

"Svi su izgledi da će se Grupa raspasti... Svi osećamo da treba težiti ka jačem i zdravijem slikarstvu, ali da li ćemo se složiti šta je ispravo?", upitala se.

Kasnije je napisala da u grupi postoje "zamišljenost i utučenost", a da joj je i Nikola Graovac rekao da Lubarda ima neke diktatorske namere.

"Ne mogu u to da verujem", napisala je. "Lubarda oseća nešto novo, misli da je to na pravom putu i želi da svi ostali uvide to što on vidi. Slike njegove deluju snažno i iskreno. Ne mogu da verujem da ima kakve nepoštene namere. Ne mogu."

Novu 1941. Cuca je dočekala kod sestre Danke. Belešku od 1. januara završila je mišlju: "Daj Bože. Neka nam bude srećna ova 1941".

- Na dnu strane, deset godina kasnije je dopisala: "Od tada počeše nesreće" - kaže Tatalović.

Izložba grupe "Desetorica" je odložena, Cuca piše da se Graovac zbog toga naljutio, da je nju optužio da je potpala pod Lubardin uticaj i da namerava da napusti grupu. Slikarka se iznova i iznova vraćala ovoj Graovčevoj kritici, govorila je da je dospela u "slikarski ćorsokak" i da su i druge kolege primetili da je pod Lubardinim uticajem.

"Lubarda verovatno jeste uticao, znam to i sama, ali polako oči mi je otvorio, dalje je lakše ovako. Raditi je najvažnije", napisala je.

Gotovo do poslednjeg dana Sokićeva nije verovala da će biti rata.

"Ceo svet samo o tome priča", pisala je. "Tvrde čak da sada sasvim jasno predosećaju katastrofu. Ja ništa. Sasvim sam mirna. Možda se varam, ali mi se rat i katastrofa nekako ne predviđaju."

A 25. marta kratko je zapisala: "Danas je potpisan pakt sa Nemačkom". Mesec dana kasnije ponovo je uzela dnevnik i olovku:

"Tačno je mesec dana od kako nisam ništa zapisala. Hiljadu promena, događaja i čuda desilo se za kratko vreme. Dvadeset sedmog marta prevrat. Oduševljena masa, zastave, ulica je vikala čitav dan. Čovek je mogao da ponese nezaboravne utiske odatle. Posle svega nekoliko dana zatišja. Jedan po jedan od poznanika i drugova odlazio je na vežbu. Šestog ujutru, još smo svi bili u krevetu, iznenada bombardovanje. Dva dana užasa, Požar je besneo kao lud. Vetar duva na sve strane. Svet je bežao ne znajući kako ni gde. Za nekoliko dana Nemci su ušli u Beograd... Sve se desilo munjevitom brzinom. Ni sada čini mi se, još nisam svesna svega što se desilo. Sve je kao da sam sanjala."

U to vreme vratila se četkici i slikarskom platnu.

"Slikarstvo i priroda mi još pričine srećne i mile trenutke."

Čitala je Maksima Gorkog. Osim rata, tih dana je bila zabrinuta zbog zdravlja svog oca - Manojla Sokića, direktora i vlasnika dnevnog lista „Pravda. Posle očeve smrti bila je skrhana bolom. Pisala je da mnogo crta, ali "slika u sebi".

"Osećam samo da sam puna jada... Smrt je nešto veliko, potpuno neshvatljivo u čoveku, a nešto što je bez razlike za svakog čoveka vezano."

Pisala je i kako joj nedostaje Lubarda. A 5. septembra: "Posle podne sam predala molbu za Šuptovo (Bogdan) oslobađanje iz zarobljeništva. Videćemo šta će biti."

U poslednjem zapisu od 17. novembra slikarka se zapitala:

"Kako li će sve biti - kako će se stvari završiti - ko to zna? Svi koji iz unutrašnjosti dolaze pričaju o neredima. Nesreća jedna, sve preko narodnih leđa, ko zna da od nas ne ispadne kakva druga Španija. Ko ovo preživi..."

Cuca Sokić je još dugo posle ovog zapisa živela.


KRVAVO VREME

"CEO svet je u pokretu. Dešavaju se stvari koje se još nikada u istoriji čovečanstva nisu desile. Svaki pojedinac oseća težinu u vazduhu u kome se sve to zbiva. Krvavo vreme, dramatično, jako svom silinom svojom. Svaki atom je pokrenut i gura onog drugog iz njegovog ležaja, svaka vrlina i svaki porok dobijaju najreljefniju sliku. Ono što je izgledalo večno, danas se ruši. Pravda u koju je čovek verovao, ne postoji više u sitnim pojedinačnim slučajevima. Sve je samo u masama, prirodni zakon - nemilosrdan. Neshvatljivo je to za čoveka koji na sve to misli osetljivo, koji ulazi u dušu svakom pojedincu. Potresno do poslednje čestice", napisala je Cuca Sokić 6. oktobra 1941.

JESEN U BEOGRADU

SVOJE zapise Cuca je ulepšavala crtežima, a prepisala je i pesme "Simonida", "Jefimija" i "Zimska noć" Milana Rakića. Ispod toga je napisala:

"Najlepša je u Beogradu jesen. Možda zato nju i najviše volim od svih doba. Bogatstvo jedno u boji. Čuda, dolazi čoveku da se zagnjuri u njih", zapisala je Sokićeva.