Miloš Timotijević: Čast i moral se više ne vide

POBEDNIČKI film u nacionalnoj selekciji ovogodišnjeg Festa, "Vlažnost" Nikole Ljuce, zahvaljujući Jugoslovenskoj kinoteci koja ga prikazuje tokom maja, opet je pred našim gledaocima. Podrška autorskim ostvarenjima koja ne mogu da uđu u bioskopsku utakmicu sa blokbasterima i komercijalnim filmovima vraća i medijsku pažnju na čitav "slučaj": "Vlažnost" je svetsku premijeru imala u Berlinu, a na Festu je trijumfovala (najbolji film, režija...). Miloš Timotijević, koji igra glavnog junaka, nagrađen je kao najbolji glumac festivala. Pamtimo ga iz mnogobrojnih TV serijala, filmova "Stršljen", "Lavirint", "Sedam i po", "Četvrti čovek", "Ničije dete"...

* Da li nagrade preporučuju film našoj bioskopskoj publici?

- Nažalost, ne. Dešava se da se upravo umetnički filmovi skidaju s repertoara jer nemaju dovoljno gledalaca. Zato mi je mnogo važnije da radim od nagrada samih.

* Kritika je ocenila da ste u filmu "Vlažnost" doneli novu školu glume. Kako to doživljavate?

- Kod nas se minimalizam odjednom proglašava novim glumačkom stilom, a glumci u svetu tako igraju već trideset-četrdeset godina. Ta filmska škola kod nas je, nažalost, zapuštena decenijama, a možda se niko nije bavio njome.

* Da li smatrate da se i u stilu pozorišne glume ovde ništa ne menja već decenijama?

- Problem današnjeg pozorišta vidim, pre svega, u benignom repertoaru. U predstavama posle kojih publika promisli petnaest minuta ćaskajući u holu. Volim pozorište koje menja način mišljenja, koje otvara pitanja naše savesti i odgovornosti. To je teatar reditelja Olivera Frljića, koji sam gledao i u kojem sam igrao, teatar Bojana Đorđeva ili Ane Miljanić, koja, nažalost, više ne radi ovde.

* Govorite o ideološki profilisanim rediteljima, koliko su oni važni danas?

- Veoma je važno koju ideologiju umetnik sledi, jer to smatram jedinim primerenim angažmanom. Loše je kada je umetnik član neke političke partije. Takvo politikanstvo je nezamislivo. Ali samim tim što je neko umetnik, on mora da bude ideološki određen, i da stoji iza tih ideja.

* "Vlažnost" je prvi film o novom društvenom sloju koji se stvorio u Srbiji, o mladim ljudima koji su ušli u korporativni sistem i žive mimo nas. Šta mi znamo o njima?

- Ni ja nisam bio upoznat s novim "patricijima", osim što sam ih ponekad video na televiziji kao mlade poslovne ljude ili političare. Kad sam prvi put pročitao scenario, bio mi je vrlo zanimljiv, jer je ta klasa dobrim delom odgovorna za ono što nam se dešava. To su ljudi koji su ekonomski relaksirani, što ih odvaja od ostatka društva. Žive vrlo udobno, imaju zatvorene krugove u kojima se kreću, a jedini sistem vrednosti je kako najbrže zaraditi što više para. Oni ne idu u pozorište, ne znaju šta je izložba slika, nemaju šire obrazovanje. Novac je mera svega, u tom "ringu" dozvoljeno je sve, a emocije u takvom svetu ne postoje.

* Kuda nas vodi taj korporativni sistem?

- Naš film, pre svega, govori o korupciji, ali na sofisticiran način, iz trećeg plana. Mi smo društvo koje je ogrezlo u korupciji, ne samo na finansijskom planu, nego i na svim ostalim. Polusvet je došao na gotovo sva važna mesta, a mi smo odgovorni za to. Obrazovani, nekorumpirani ljudi građanskog morala i vaspitanja olako su se povukli i prepustili teren. Takvi ljudi danas žive u ilegali, nema društvenog korektiva i građanskog bunta. Pristali smo na to, kao što smo prihvatili da nam mladi, daroviti ljudi, intelektualci koji preskaču "rampu" u svojim profesijama i dalje masovno odlaze u inostranstvo, da tamo budu stručnjaci i da razvijaju svoje profesije. Nama ostaje osrednjost i polusvet anesteziran prostačkim rijaliti programima, koji još nije shvatio da smo periferija najgoreg neoliberalnog kapitalizma.

OZBILjNA MIMIKRIJA

* "Vlažnost" ima još jednu dimenziju - raskrinkava mitove o građanskim porodicama srednje klase.

- To su neki pripadnici generacije koja je raskrstila sa levičarskim idejama, a porodicama koje su uspele da isplivaju i da postanu novi bogataški sloj, odjednom je postalo dragoceno sve ono što je ovde postojalo pre komunizma. Ti ljudi slave slavu koja nema veze ni sa verom ni sa tradicijom, uče unuka da recituje pesmicu o knezu Pavlu koji je potpisao Trojni pakt sa Hitlerom, veličaju Milana Nedića... To čime se oni bave je ozbiljna mimikrija - ti poluljudi ne znaju šta će od sebe, njihove potrebe i želje dolaze samo iz materijalizma, novac im je narkotik. A kako se do tog novca stiglo, to nemojte pitati.