IZLOŽBA “Put ka apstrakciji” ponovo predstavlja legat Ljubice Cuce Sokić (1914-2009), koji je zaveštala Kući legata. Na izložbi, koja se otvara danas (u sredu, 4. maja), naći će se i nekolicina značajnih slika pozajmljenih iz drugih muzeja i zbirki.

- Ovom izložbom želeli smo da poručimo da je Cuca Sokić i dalje sa nama. Postavka na nekoliko nivoa govori o njenom stvaralaštvu, pogotovo o onom delu koji predstavlja njen istup u polje čiste geometrijske apstrakcije koji se dogodio krajem pedesetih, tokom šezdesetih i trajao do sredine sedamdesetih godina - kaže autor izložbe Ana Popović Bodroža, viši kustos u Kući legata. - Ovaj vremenski period smatra se njenim najznačajnijim i “najuzavrelijim”.

Na izložbi će biti predstavljeno i nekoliko Cucinih “modela”. Njeni modeli bili su: boce, ibrici, šarena uskršnja jaja, narovi, jabuke...

- Cuca je imala odnos prema svojim modelima kao da su deca. Ljubomorno ih je čuvala kao da su živi - objašnjava Bodroža.

- Njena posvećenost malim stvarima bila je dirljiva. Svaki put na svojim platnima davala im je dublje značenje. Čak i kad je ušla u fazu geometrijske apstrakcije, nikad nije napustila te teme.

Cuca Sokić je svojim kvalitetima, dragošću, predanošću i monaškom prirodom, ali i kao izvanredan slikar, stekla širok krug poštovalaca od kolekcionara i mladih slikara, do obične publike. U Srpsku akademiju nauka i umetnosti ušetala je kao treća žena slikar. Sasvim tiho, a imala je samo 38 godina...

MIRIS BEOGRADA I DORĆOLA Cuca Sokić je učila od Zore Petrović, čiji je atelje u potkrovlju Kolarčeve zadužbine i nasledila. Usavršavala se u Parizu, ali se vratila Beogradu. - Obožavam Beograd - govorila je. - Imala sam prilike da, kao i mnogi, ostanem “napolju”, ali nisam mogla. Uvek se sećam starog voza kad ulazi u Beograd, a meni srce lupa, lupa... U Beogradu nema ničeg mnogo lepog, ali ga voliš. Ne znaš šta voliš, ali voliš zato što je nešto tvoje. Volim kad prođem Jovanovom ulicom i vidim mesto gde je bila naša kuća u kojoj sam provela detinjstvo. I onda znam: to je moj zavičaj. Ja sam Dorćolka. Volim miris Beograda. Taj se miris ne da opisati.

- Ona je postala kultna ličnost - kaže Bodroža.

- Živela je za umetnost. Govorila je da su slikarstvo i njen život isto. Na svojim slikama jednostavno je težila da dosegne mir, harmoniju i sklad. Bila je omiljena među kolegama, poštovana među studentima, voljena među ljubiteljima umetnosti. Govorili su joj kako njene slike umiruju, a ona da i njima, kao i svemu što radi, pristupa sa neizmernom čestitošću.

Cuca Sokić imala je važnu ulogu u oživotvorenju ideje Kuće legata. Sa kolegom Nedeljkom Gvozdenovićem, koji je imao atelje pored njenog u Kolarčevoj zadužbini, delila je “misaonu kuhinju” u kojoj se “krčkalo” mnogo toga, pa i zamisao o stvaranju Kuće legata u Beogradu.

- Nije slučajno da je baš od ovo dvoje umetnika potekla altruistička, humana i, kako se pokazalo, vizionarska ideja da prostor današnje galerije u Knez Mihailovoj 46 bude dom ne samo njihovim legatima, već za sve potojeće i buduće, koji zavređuju da budu izloženi - kaže Bodroža. - Cuca je imala poverenje u Kuću legata i poklonila je deo svoje dugo čuvane zbirke još dok je ova ustanova bila u začetku. Taj potez se smatrao rizičnim, jer je još vođena bitka za zgradu. Cuca je, međutim, verovala da će Kuća legata oživeti i poklonila nam je slike koje je mnogo volela.

Legat Cuce Sokić stigao je u Kuću legata testamentarno. Primljen je neposredno po njenoj smrti. Slikarka je zaveštala ukupno sedamdeset jedno delo.

- Veoma brižljivo je izabrala slike - ističe naša sagovornica. - Reč je o ranije rado izlaganim, za poklon sačuvanim delima od velike vrednosti.


TAJNA ŽENSKE PRIRODE

Cuca nije radila portrete po narudžbini. Portretisala je svoje bliske rođake, prijateljice, ali najčešće anonimne modele. Legat čuva šest njenih portreta. - Ženski portret je značajna tema u Cucinom stvaralaštvu - kaže Ana Popović Bodroža. - Muški portreti su u njenom radu bili izuzetak, dok je u njenoj zaostavštini nađeno više desetina crteža i pastela sa ženskim portretima, figurama i aktovima. Nije ih izlagala, niti prodavala. Oni su imali poseban značaj u njenom životu. Slično, kao i Zora Petrović, ostavila je čitav niz prikaza žena koje je često slikala za sebe, bez želje da budu prikazani svetu, kao da je u njima donekle preispitivala i sopstvenu žensku prirodu.