Borislav Borović: Šta krije pakt EU i SAD?

TRANSATLANTSKO trgovinsko i investiciono partnerstvo (TTIP) je trgovinski sporazum o kojem pregovaraju EU i SAD u cilju ukidanja trgovinskih prepreka poput carina ili nepotrebnih zakonskih ograničenja u trgovini i investicijama.

Deklarativno, radi se o pomoći kompanijama i privredi u cilju povećanja stope zaposlenosti, nižih cena poslovanja preko niže cene transporta itd. Ovi pregovori će direktno uticati i na Srbiju i njenu privredu. Kao zemlja kandidat za ulazak u EU, Srbija će kroz pregovore u okviru poglavlja 1 - "slobodno kretanje robe", morati direktno implementirati i odredbe sporazuma kada bude potpisan.

Mnogi smatraju da TTIP zapravo znači prenos ovlašćenja sa nacionalnih institucija na multinacionalne korporacije i da će imati niz negativnih posledica na privredu i zaposlenost. Zato je važno znati šta konkretno donosi ovaj sporazum.

Sumnju u dobre namere TTIP budi i prilična tajnovitost u kojoj se pregovori održavaju. Ipak, i pored toga, procurili su mnogi detalji ovog sporazuma u medijima (Zeit, Huffington Post...), koji pokazuju da deklarativni cilj TTIP možda i nije u skladu sa zvaničnom agendom. Očigledno je da korporacijama u SAD okvir STO postaje "tesan", iako mnogi smatraju da je i ovakav STO grobar slobodne trgovine, uprkos zvaničnim dokumentima na kojima počiva. Zato se prišlo zaključivanju regionalnih sporazuma poput NAFTA (sa Kanadom i Meksikom) i transpacifičkog trgovinskog sporazuma između SAD i azijskih zemalja (TPP), bez Kine, Severne Koreje, Vijetnama i Indije. Neki nisu uspeli da prođu zbog protivljenja zemalja regiona (FTAA sa zemljama J. Amerike).

Glavni cilj ovih sporazuma je geopolitička globalizacija i potpuna liberalizacija svetskog tržišta u cilju "smanjivanja troškova trgovine", a zapravo većeg profita korporacijama. U paketu su i radničke plate i deregulacija tržišta radne snage. Radni sporovi s kompanijama će biti izmešteni iz nacionalnih na arbitražne sudove u SAD. Može se samo pretpostaviti kakvi će ishodi biti, pošto je upliv korporacija u te sudove ogroman.

Primena NAFTA sporazuma je upravo pokazala (u Meksiku posebno) da umesto slobodne trgovine dolazi do monopola, pada zaposlenosti i pada radničkih nadnica, čak i redukcije državnog suvereniteta država potpisnica u odnosu na korporacije. Vladama će biti smanjen manevar vođenje samostalne ekonomske politike, jer će kompanije moći da tuže vlade država ukoliko njihovi propisi izazovu gubitak njihovog profita.

Čini se opravdanim strah Evrope da će američke roba nelojalnom konkurencijom ugušiti evropsku, kada budu ukinute zakonske prepreke koje su do sada onemogućavale nekontrolisani izvoz američke robe u zemlje Unije. A te prepreke su, između ostalog, bile obavezno testiranja i potvrda da proizvod neće štetiti potrošačima. To je princip koji ne postoji u SAD, gde proizvodi idu na tržište bez tog obaveznog testiranja. On se tamo eventualno povlači nakon dokaza štetnosti koji podnosi veliki broj potrošača i gde teret dokazivanja štetnosti ide na njihov račun.

Zahtev SAD ide upravo u pravcu prihvatanja takve, redukovane, regulative. Nepobitno će TTIP tako rezultirati smanjenjem zaštite prava potrošača.

Promoteri TTIP kažu da će sporazum podstaći ekonomski rast u zemljama EU. Eminentni ekonomisti (Dž. Štiglic) tvrde, međutim, da će doći do smanjenja domaće tražnje i smanjenja BDP, posebno u oblasti agrara koji neće izdržati konkurenciju jeftinih GM proizvoda.

Zahtev je i da se ukine obaveza isticanja da li roba ima GM poreklo kakvo postoji danas u EU. Direktna posledica će biti promena vlasnika zemlje u Evropi koja će postati poligon uzgoja GM useva. Slično će biti i u stočarstvu, gde neće biti prepreka primeni, sada zabranjenih, hormona rasta ili pesticida.

Što se tiče pitke vode, na delu je već privatizacija vodovoda s jedinim korporativnim ciljem za profitom, a ne uslugama distribucije pijaće vode i dostupnost ljudima ovog univerzalnog dobra.

Potpuna komercijalizacija neće mimoići ni javne službe poput školstva zdravstva, kulture..., ali i svih državnih sistema iz oblasti energetike, transporta, farmako i hemijske industrije ili upravljanja otpadom.

Naravno, nemoguće je znati sve detalje sporazuma, jer će on biti javan tek posle njegove finalizacije, ali iskustva primene NAFTA ili TPP upućuju na gore navedene efekte.

Srbija bar treba da zna šta je čeka ako dođe do potpisivanja TTIP.

Borislav Borović