Jasna Đuričić: Uvek ću glumiti do zadnje daha

TO je, zaista, biserna niska kakvom malo ko može da se pohvali! Posle četiri Sterijine nagrade, priznanja koja nose imena Miloša Žutića, Zorana Radmilovića i Ljubiše Jovanovića, "Srebrnog leoparda" na filmskom festivalu u Lucernu i, najzad, "Dobričinog prstena" za životno delo, Jasna Đuričić je postala i laureat nagrade "Žanka Stokić". Odavno je, veli, racionalizovala odnos prema priznanjima, ali ovo koje dodeljuju Narodno pozorište, Grad Požarevac i "Večernje novosti", ipak ima posebno mesto.

- Sudbina te velike žene me je strašno pogađala još kao mladu glumicu. Otuda svi moramo da budemo zauvek zahvalni Miri i Bojanu Stupici za sve što su uradili za njenu rehabilitaciju, uključujući i ustanovljenje priznanja sa njenim imenom. Za mene je važno i što je reč o ženskoj nagradi, jer je dobijaju samo glumice, a mi i dalje živimo u muškom svetu, ma koliko nam se činilo da su se stvari promenile. Kada je prošlo prvo iznenađenje, i kada sam smireno razmislila i pogledala ko je sve dobio "Žanku", nekako mi je, iskreno, bilo logično da dođe i moj red. Prošle godine moja Anita (Mančić), a sada, evo, i ja.

* Za razliku i od Žanke i od prethodnih dobitnica njene nagrade, vi niste često imali priliku da igrate Nušića?

- Ja sam, zapravo, i to kao vrlo mlada glumica, Nušića igrala samo jednom. Bila sam Marica u "Sumnjivom licu", režirao je Dejan Mijač, i to je bila stvarno sjajna predstava. Za tu ulogu sam na Sterijinom pozorju dobila nagradu "Večernjih novosti" za epizodu. Već sam, istina, imala i Sterijinu nagradu, ali se tog trenutka sećam sa velikom nežnošću.

* Nušić je i danas aktuelan, svedoči li to o večnosti ljudskih mana i vrlina uopšte ili samo kod nas?

- Ne, ne, da je to samo naša specifičnost, Nušić bi bio tek mali pisac jednog malog naroda. A on je zaista veliki pisac i sve što je napisao je apsolutno univerzalno. Jeste to obojeno našim mentalitetom i koloritom, ali teme koje je on razvio u svojim komadima su univerzalne. Kao i kod svih velikih pisaca, to je priča o čoveku za čoveka.

* Šta su za vas nagrade: potvrda vrednosti, povod za novo preispitivanje sopstvenih granica ili i jedno i drugo?

- I jedno i drugo, ali i priča o odgovornosti. Ja znam ceo Žankin, kako bi se to danas reklo, bekgraund. I, mene to obavezuje. Isto važi i za "Dobričin prsten". Jer, tu su i oni čija imena priznanja nose, ali tu je i niz značajnih ljudi koji su ih dobili i sa kojima i ti sada koračaš.

* Da li to što glumac, u jednom sopstvenom, proživi stotine tuđih života, njegovu ličnost obogaćuje ili potire?

- Opet i jedno i drugo. Ja sam uvek osećala da uloge šire moju ličnost. Mada ima uloga i karaktera koji su toliko snažni da ostavljaju traga i zbog toga moraš dobro da vodiš računa o ličnom balansu, o mentalnom zdravlju. Jer, ima glumaca koji ostanu u nekim ulogama i pomisle da su to zaista.

* Na početku karijere su vas upozoravali da se ne dajete bez zadrške, da to nije dobro za zdravlje...

- Posle jedne od mojih prvih predstava, "Murlin Murlo", divni i veliki glumac Stevan Šalajić mi je rekao da to ne radim, da ću se razboleti. Odgovorila sam da ne umem drugačije. Danas umem, jer zanat je nešto što se gradi i mnogo lakše dolaziš do rešenja, ali se u tom bespoštednom davanju nisam promenila.

* Zato vas i zovu "glumicom do zadnjeg daha"...

- Taj utisak drugih o meni čini me srećnom i zadovoljnom. Isproveravala sam ga već mnogo puta sa kolegama i publikom, to je nešto što je ljudima uzbudljivo. Što kaže Mira Banjac, "ona je to patentirala".

* Kako ste uspeli da jednako upečatljivi budete u komediji, drami, tragediji?

- To je, definitivno, rezultat mog školovanja. Da nikada ne dozvoliš da te bilo ko stavi u fioku i da postaneš glumac samo jednog faha, bila je neka vrsta zapovesti mog profesora Branka Pleše. On je na tome strašno insistirao i za to sam mu zahvalna.

* Obrazlažući dodelu "Dobričinog prstena", Miki Manojlović vas je označio kao slugu, vojnika i gospodara teatra...

- Ta rečenica mi je izuzetno draga. Upravo sve to moraš da budeš, jer pozorište sve to zahteva. I drago mi je kako je Miki to prepoznao.

* Jeste li, jednako kao prema sebi, strogi i prema kolegama sa kojima igrate i vašim studentima na novosadskoj akademiji?

- Iskreno, jesam. Prema studentima eksplicitnije, mada i kolege znaju to da kažu, iako im retko bilo šta govorim. Izgleda da to saopštava nekakav govor mog tela i nešto što ide od mene. Studente učim da ono što urade u Novom Sadu, Somboru, Beogradu ili Nišu, mora biti takvo da može da stoji bilo gde u svetu.

* Žanka je bila Nušićeva glumica, a on njen pisac, da li je Milena Marković pisac Jasne Đuričić?

- Volela bih da je tako. To je splet nekakvih okolnosti, u nekom trenutku možda se pokazalo baš kao takvo. Nema potrebe da pričam o Mileni, o njenom čudesnom talentu i senzibilitetu, mogu samo da uživam ako neko kaže to što ste vi rekli.

* Da li vam je neki od njenih likova kojima ste na sceni dali konačnu fizionomiju draži ili bliži od ostalih?

- Apsolutno svaki! Uloge u "Šuma blista", "Nahodu Simeonu", "Brodu za lutke" ili "Belom, belom svetu", proširile su moje vidike, unapredilo me kao osobu, u mnogome sam promenila svoju vizuru, pogled na čoveka, na svet...

* Kako ste uspeli da izbegnete svrstavanje u "klanove"?

- Svesno sam se toga čuvala. Kad smo radili već pomenutu "Murlin Murlo", pročitala sam rečenicu autora komada Nikolaja Koljade "da je svako okupljanje u nekakve grupacije zapravo nedostatak talenta". Biti izvan toga nije laka pozicija, ali ništa ne može da nadomesti slobodu i saznanje da si čist.