Nikita Milivojević: U svetu pohlepe svi su na gubitku

REDITELj Nikita Milivojević gotovo da ne stiže da raspakuje kofere, a već odlazi na sledeću pozorišnu destinaciju: posle Bergmanovog “Razgovora u četiri oka” koji je početkom godine postavio na sceni Mestnog gledališča u Ljubljani, u junu bi na Šekspir festivalu u Čortanovcima trebalo da režira “Buru”, a na jesen u solunskom Nacionalnom teatru Brehtovu “Majku Hrabrost”. I tu nije kraj: zimu će dočekati u Njujorku, s višestruko simboličnim komadom Milana Dragičevića o selidbama i migrantima...

I dok većina naših reditelja uglavnom “dobacuje” do bivših republika SFRJ, Milivojević je uveliko u Evropi. Do sada je (i to u više navrata) režirao u Grčkoj, Švedskoj, na Kipru, u Turskoj, Nemačkoj, Italiji.

* Na sceni Nacionalnog teatra u Solunu već ste postavili “Bekstvo” Bulgakova i “Platonova” Čehova, a sada je na red došao Breht?

- Kada su mi ponudili ovaj naslov, pomislio sam zašto žele sad to da rade. Ratna je priča, odnosno priča o besmislenosti rata. A onda sam “otkrio” da je to zapravo priča o Grčkoj u ovom trenutku. Jer, nažalost, čitava Grčka je Majka Hrabrost! Jedna od najvažnijih tema Brehtovog komada je pohlepa. Mislim da je jedna od najvažnijih i u svetu u kome živimo, sve se i dešava zbog pohlepe. Majka Hrabrost zbog nje gubi svoju decu. I mi zbog nekih sitnih, sebičnih interesa gubimo mnogo vrednije stvari. Jer, uvek mislimo da ćemo na kraju, ipak, biti na dobitku. Kako ćemo prevariti onog drugog i profitirati. To je priča o Grcima, ali i nama. Mali smo narodi sa sličnom istorijom, bar u poslednjih nekoliko stotina godina. Ne planiramo ništa na duge staze, između ostalog, i zbog toga što smo uvek bili u rukama većih i moćnijih koji su umesto nas odlučivali. Majka Hrabrost, takođe, kratkoročno razmišlja... Komad ćemo igrati kao antičku tragediju, svedeno i jednostavno.

* Ipak, na pohlepu nisu imuni ni mnogo veći narodi od Grka i nas?

- Da, ali su se oni davno izborili za drugi put, imaju razne povlastice i mogu stvari koje mi ne možemo... Privilegovani su, sasvim sigurno. To znamo i iz iskustva. Gde god da kreneš, osetiš da dolaziš iz malog naroda i malog jezika. Uostalom, otvori bilo koju stranicu na internetu i traži bilo koji podatak, videćeš da je svaka informacija na našem jeziku neuporedivo skromnija nego na engleskom ili nemačkom.

* Kakva su vaša neposredna iskustva?

- Dolazak iz male sredine može biti i prednost. To uviđam kao profesor, jer moji studenti upravo iz manjih sredina nose autentičan talenat. Najvažnije je pratiti samog sebe i sopstvenu istinu. Ako uspeš sve se granice brišu, pa i između malih i velikih. Uvek sam pravio nešto što liči na mene, radio na moj način. Nisam pratio trendove. Moguće je da to ima veze i sa mojim karakterom. Breht će biti ono kako ga ja doživljavam.

* Ova predstava će biti “svedena i jednostavna”, za razliku od nekih vaših ranijih, baroknih poput “Život je san”. Da li do jednostavnosti, kako kaže Andrić, treba dorasti?

- Verujem da to ima veze i sa iskustvom. Razne stvari probaš, na kraju sve prilagođavaš sebi. Jednostavnost treba i negovati. Ako budem radio “Buru”, to neće biti spektakl kao što bih radio pre petnaest godina. Jer, u “Buri” sad vidim tragičnu grotesku.

* Do angažmana u Njujorku vodio vas je jedan neobičan susret?

- Pisac Milan Dragičević došao je da gleda moju predstavu “Tesla”, jer ga vezuje za zavičaj. Rođen je i odrastao u Americi, a u Beogradu se našao na odmoru. Otkrili smo da smo poreklom iz istog sela - okoline Knina. I verovatno jedini iz tog kraja koji se bave pozorištem. Naime, Milan je glumac, a predaje na Univerzitetu u Masačusetsu, i to Šekspira. Dogovorili smo se da zajedno obiđemo naše selo, ali se rodila ideja da nešto zajedno i uradimo. I to ono što nam je obojici blisko: priču o seobama kao sudbini naroda u tim krajevima. Milanov otac je sveštenik, njegova porodica je izbegla tokom Drugog svetskog rata, zato piše komad o lutanju porodice. Kad vidimo koliko ljudi danas traži sigurnije mesto za život - shvatimo da je to tema cele planete.

* Grčku i našu zemlju poslednjih meseci povezuje još jedna priča, migranti iz Sirije. Dešava se “izmeštanje” naroda i to s jednog na drugi kontinent?

- Mapa sveta se stalno menja. Solun svaki put iznova, posle nekoliko desetina godina, postaje grad izbeglica. Prvo su ga držali Turci i Jevreji, da bi ga posle Prvog svetskog rata naselili Grci koji su bežali iz Konstantinopolja i Smirne. Granice su često vidljive i nevidljive, postojeće i nepostojeće. Pogledajmo samo naše. Taj neverovatni mehanizam istorije uvek je jedan te isti... Kad sam u Diseldorfu radio predstavu “Na Drini ćuprija”, na prvu probu doneo sam mapu Evrope iz vremena kada počinje radnja Andrićevog romana. Gledali smo je i čudili se kako ništa na njoj ne možeš da prepoznaš i koliko se svet u međuvremenu promenio. Nemcima je to delovalo kao čas istorije i pitali su se zašto bi njima trebalo da bude interesantna ta balkanska priča.

* A onda im se “samo reklo”?

- Onda sam im na probu doveo devojčicu rođenu u Diseldorfu koja je tečno govorila nemački. Njeni roditelji pak rođeni su u Višegradu. Glumcima je pokazala fotografiju oca i majke snimljenu na mostu. Što će reći, Višegrad je u njihovom komšiluku a da oni to i ne znaju. Taj trenutak bio je veoma uzbudljiv. Inače, sa ovom devojčicom se i završava naša predstava...

* Naše seobe, zapravo, nikad ne prestaju?

- Mene su, i kao čoveka i kao reditelja, formirale devedesete godine. Naučile su me strašnoj nestalnosti svega oko nas, a to je za mene postalo strašno određujuće iskustvo. Čini mi se da sam kao kroz ključaonicu stvari posmatrao kroz tu prizmu. I to kao jedno od ključnih iskustava prepoznajem u svim mojim predstavama. I kad radim Šekspira, i kad radim Dostojevskog, i kad radim Brehta. Sasvim je sigurno da nas je takvo iskustvo i ojačalo, ali mogli smo i bez njega...



HIRURG BERGMAN

* KAKVA dela smatrate “nedostojnim” za reditelja s reputacijom?

- Ako već treba da provedem dva-tri meseca s nekim autorom, gledam da budem bogatiji za taj susret i iskustvo. Kad sam pročitao Bergmanovu trilogiju, shvatio sam zašto je jedan od najznačajnijih umetnika 20. veka. Kad ga čitaš, čini ti se da gledaš neki od njegovih najboljih filmova. Neverovatno je koliko ima slojeva, piše kao hirurg. Sve je napeto i uzbudljivo.