Ršum: Stručnjaci smo za nalaženje rupa u moralu

U ŽELjI da svoje znanje i iskustvo prenese novim generacijama, Ljubivoje Ršumović je podigao “Kuću sa okućnicom”, venac duhovitih priča o dobroti i iskrenosti, i zbirku podsećanja na vrednosti koje su se izgubile u vrevi današnjice.

Ova knjiga, objavljena u Kolu SKZ pre pet godina, sada je doživela novo, dopunjeno i redigovano izdanje u “Laguni”. Reč je o jezički bravuroznom dograđivanju i specifičnom objašnjenju sonetnog venca “Kuća” koji je Ršumović objavio 1982. godine u Zadruzi, u knjizi “Sjaj na pragu”.

* Govorite o zaboravljenom, patrijarhalnom svetu...

- Pre svega to su neki patrijarhalni običaji i zakoni koji ne postoje u ovim pravim zakonima u državi, ali postoje među ljudima i pred ljudima.

* Na šta mislite?

- Na zakone solidarnosti, mobe, poštovanja tuđeg mišljenja. Postoji sijaset tih zakona i moralnih normi koje se nalaze i u našoj narodnoj, junačkoj poeziji i u Njegoševom “Gorskom vijencu” i u mnogim knjigama.

* Držimo li se danas tih moralnih normi i nenapisanih zakona?

- Živimo u državi koja nikako ne uspeva da se nazove pravnom. Srbima je u mentalitetu da traže rupe u zakonu, a pronalaženje rupa u moralnom zakonu nas je i dovelo dovde: do urušavanja svih estetskih i drugih vrednosti u društvu, u odnosima sa ljudima i sa decom. Proizvod toga je i naša naivnost u međunarodnim odnosima. Nastupila je opšta propast plemena. I dalje nam otimaju ime i narod. Postali smo besplatna škola za stručnjake za ceo svet.

* Mogu li pisci da ukažu na tu opasnost?

- Mogu da, kao što kaže Lao Ce, ukažu gde je izvor, ali da piju umesto naroda ne mogu.

* Da li je ova knjiga i bekstvo u detinjstvo i zavičaj?

- Davno sam rekao da sve što sam uradio dugujem Ljubišu i Zlatiboru. Mnogo godina kasnije našao sam kod Egziperija rečenicu koju sam iskoristio za moto “Zauvara”: “Dolazim iz detinjstva, tamo je moj zavičaj.”

* Naslovi priča u “Kući sa okućnicom” su poslovice, a same priče njihov komentar. Koliko su poslovice bliske savremenom čitaocu?

- Da sam profesor, mogao bih da kažem... Naš narod je u poslovice utkao upravo tu mudrost i to ponašanje o kome govorim. Utkao ih je u formu deseterca. Moj otac Mihailo je znao koliko brat i ja volimo srpsku narodnu poeziju. Uvek smo plakali kad bi deda uz gusle pevao “Banović Strahinju” ili “Početak bune na dahije”. Kad bi otac želeo da ga poslušamo, stavljao je poruku u formu narodne poslovice. Voleo je da čita i sam je bio oduševljen narodnim stvaralaštvom.

* Zašto ste koristili obilje starih reči?

- Sonetni venac “Kuća” pisan je ijekavicom, jer smo mi na Zlatiboru ijekavci. Ima dosta turcizama i arhaičnih reči, što je, takođe, odlika tog podneblja. Ceo projekat “Sjaj na pragu” sadrži dva sonetna venca: u prvom pod naslovom “Kuća”, otac i majka meni i bratu prenose moralne norme i savete za život. Drugi, sa imenom “Braća”, pisan je ekavicom, savremenim jezikom, u pokušaju da svojim sinovima prenesem pouke i naredim im kako da se ponašaju i šta da rade.

* Jedna poslovica kaže da je dete čovek, samo mali. Koji je pravi recept za ophođenje prema deci?

- To su nam odredili najpre Zmaj, pa posle Duško Radović sintagmom “poštovana deco”. Frojd je govorio da je detinjstvo roditelj čovekove ličnosti, a Tolstoj sledeće: “Između mene i petogodišnjeg deteta je samo jedan korak, a između novorođenčeta i petogodišnjeg deteta je nepojmljiva razdaljina!” Ličnost čoveka formira se do pete godine, Vladeta Jerotić čak tvrdi do treće, i važno je kako se u tom periodu postave roditelji i vaspitači.

* U kakvom smo se dobu obreli?

- Vreme se ubrzalo, prešlo u grčevitu a apstraktnu tvorevinu, tako da je potreban veliki napor da se razume. Pogotovu sad, sa elektronskim čudima koja su nas zatrpala.

* Čitamo da “reč reže grđe od satare”. Držite da su reči i dalje dragocena stvar?

- “Čovek se veže za reč, a vo za rogove.” Rastko Petrović je napisao knjigu “Ljudi govore”. Ja se isto trudim, zato što volim taj narodni šeretluk, vrstu naivnog iskaza, kao kad otac naredi majci: “Ćuti, bre, ženo!” A ona odgovori: “Pa ja i ćutim, nego samo kažem.”