Pozorišna kritika: Deca nisu kriva

Zid iz naslova drame Željka Hubača nije najsrećnije izabran. On je znak za podelu istog naroda, po ideološkoj osnovi. U "Berlinskom zidu", u pitanju je podela po krvi, u strašnom događanju krvavog razbraćenja nekadašnje, doduše, silom spojene, "braće".

Kao obično, Hubač spretno prepliće porodičnu patologiju, koja se sada prelama kroz odnos roditelja prema deci. Genetska forenzika nije preterano korisna nauka u ratnom okruženju, najviše zbog toga što smrt nema naciju, konačna je za sve. Nasilno učitavanje skorašnjih događaja u dramsku strukturu jalov je posao, pa je zato i ovaj stereotip u scenskoj formi povremeno nedolotvoran i neuspeo. Tekst deluje kao nasilno sklopljen, ali, možda mu je ta "raštimovanost" i vrlina. Kao u dobrom nemačkom pozorištu, reditelj, Milan Nešković, nekom vrstom "opasnih igara", dečjih, prevashodno, boji ovu crnu priču infantilnim saspensom, kao u delima Stivena Kinga.

Pustimo politiku, Kosovo i aktuelnost već viđenog u Hubačevom pisanju na stranu. Šta smo ovde, u predstavi BDP, zapravo, videli?

Tanasije Uzunović je, kao Skender i Velimir, otac porodice, još jednom vladao scenskom utišanošću, ubitačnijom od galame. Urušen iznutra, a premazan manipulantskim strastima ovog mentaliteta, Uzunović je izgradio realističan, plastičan lik, različit u svoje dve uloge, a opterećen istom sudbinom - prokletstvom tla na kom je rođen i na kom je postao roditelj. Paulina Manov (Dita i Marija) ima tu ranjivost na sceni, koja opravdava njene žene, uvek za korak u zaostatku za životom... Vladar iz senke, žena u Hubačevoj porodičnoj trodelnoj sagi daje život i bagateliše ga, u isto vreme stavljajući dobrobit potomstva u prvi plan. To je glavna poruka, koja je dobro plasirana u ovom, pomalo neprikladno olakšanom rediteljskom čitanju.

Jovo Maksić (Faruk i Raško), Nemanja Oliverić (Petrit i Vasilije), Andrej Šepetkovski (Enver i Dimitrije) su udvojeni šabloni likova iz novinskih izveštaja u poslednjih petnaestak godina. Nijedan njihov ton nije bio pogrešan, a, ipak, ostaje utisak kao da su govorili uglas i da su stvorili jednog antijunaka, slabog pred istorijom, porodicom i porodom. Ljubinka Klarić, kao Ana, bila je ekspresivna i povremeno je svojom tačnošću i spontanošću nadilazila glavnu priču komada, postajući neka vrsta niti, koja kroz ovu preobučenu tragediju vodi.

Vrlo limitirana mala scena Beogradskog dramskog je, u ideji Mine Lazarević, delovala prostrano i raznovrsno.

Tekst "Berlinski zid" Željka Hubača je, u čitanju reditelja Milana Neškovića, bio možda previše režiran i opirao se ponekim ekstravagantnim rešenjima. Ali, ideja da je zemlja u saksiji žena i kolevka, da dete raste kao cvet, zaista je lepa i originalna, i nije jedina takva u ovoj predstavi.

Generacijsko čitanje istorije? Zašto da ne?