Tomislav Marinković: Naše vreme prezire svaki smisao

DANAŠNjI čovek je izgubio ravnotežu. Izgubio je kulturolški i moralni oslonac. Materijalna dobra su ga odvela na stranputicu, jer je poverovao da se može spokojno živeti odrekavši se svoje duhovne dimenzije. Sad se suočava sa ogromnom i jezivom prazninom - kaže, za "Novosti", Tomislav Marinković (1949), dobitnik ovogodišnje Disove nagrade za pesnički opus.

Poezija koju piše je došaptavanje sa svetom malih stvari, traganje za onim što nadilazi primetnu i zadatu stvarnost. Pokušaj da se suprotstavi vrtlogu opšteg besmisla, da se ostane na površini.

Pokazao je to intimnim lirskim dnevnikom u knjizi "Običan život" (KC Novi Sad) iz 2011, za koju je nagrađen "Vaskom Popom" i "Miroslavom Antićem", ili poslednjom knjigom "Nevidljiva mesta" ("Povelja"), kada je, kako kaže, odvažnije nastavio da traga po nejasnim prostranstvima i sveta i sopstvenog bića.

- Poeziju otkrivamo svuda, ona je, pre svega, stanje duha. Ne postoje posebna, privilegovana mesta gde duh oslobađa povećanu stvaralačku energiju. Stvarnost je dovoljno čudesna da osetljiv pesnik može i mora primetiti povod za pesmu kud god da krene. I na gradskoj pijaci, i u šumi, i u automobilu koji je zaglavljen u gradskoj gužvi. Čak bi, kao svojevrsno oličenje naše epohe, imalo puno smisla pisati stihove na nekoj divljoj deponiji, dok se smrad paljevine širi prema obližnjem naselju, gde ljudi mirno žive u svojim kućercima, ne pridajući tome nikakav značaj - kaže Marinković.

* Šta vas snažnije inspiriše: grad ili priroda?

- Meni i mojoj poeziji više pogoduje sporiji životni tempo, prija mi više tišina nego zaglušujuća gradska buka; ali u gradu volim galerije, muzeje, knjižare, pozorišta... Volim da u arhitektonskom šarenilu prepoznajem i čitam prošlost. Najbolje je sublimirati sva iskustva vezana i za grad i za prirodu, i od tog iskustva, sa strašću bez koje se ništa vredno ne može stvoriti, pažljivo graditi pesmu.

* Dugo ste sazrevali kao pesnik i prvu knjigu poezije objavili u 34. godini. Da li vam je to bila prednost ili hendikep?

- Teško je sa sigurnošću opredeliti se prema nekim životnim silama koje su nas ponele u nekom pravcu. Pisanje nije stvar odluke. Puno je sličnih primera, ne samo u našoj književnosti. Neki procesi u nama se odvijaju sporije ili brže, jasnije ili skrivenije. Ako imaju istinsku snagu i potencijal da nas povedu i odrede nam život, oni uvek prevladaju, ma koliko bilo neizvesno kuda nas vode. Još od najranije mladosti poezija je za mene bila tajno sklonište, uteha pred tek naslućivanim grubostima života. Ali i potvrda nejasnih ushićenja pred lepotom sveta. Ni sanjao nisam da ću s poezijom imati drugih iskustava osim čitalačkih. danas, gledajući sa distance, skloniji sam mišljenju da mi je postepeno sazrevanje više pomoglo u pronalaženju pravog puta i otkrivanju sopstvenog pesničkog glasa.

* Šta je značilo biti pesnik u vreme kada ste ulazili u poeziju, kako se tada postajalo pesnikom?

- Mesto pesnika u to vreme, početkom osamdesetih godina prošlog veka, bilo je još uvek postavljeno visoko na vrednosnoj društvenoj lestvici. Da sad ne ponavljamo ono što znamo, šta se sve u međuvremenu promenilo, šta dogodilo u našem društvu, šta u državi, ali i u svetu. Bilo kako bilo, danas je funkcija poezije drugačija, kao uostalom i uloga pesnika. Tada je pesnik početnik, često sa oprezom i strahopoštovanjem, svoje pesme slao u mnogobrojne redakcije uticajnih listova i časopisa.

* Ko je tada sedeo na uredničkim mestima?

- Stevan Raičković, Vasko Popa, Ivan V. Lalić, Jovan Hristić, Borislav Radović ... Ili mlađi, Radivoje Mikić, Gojko Tešić, Miroslav Maksimović, Mihajlo Pantić, Slobodan Zubanović, Miodrag Perišić... Ako bi se desilo da neki od uglednih časopisa mladom pesniku objavi ciklus pesama, to je bio dobar znak. Mogao se nadati da će mu rukopis pesama biti prihvaćen u jednoj od velikih izdavačkih kuća. Budući da sam kasnio za svojom pesničkom generacijom, ja sam na poslednjem talasu ozbiljnog shvatanja poezije, i praćen budnim okom kritike, srećno doplovio u srpsku književnost.

* Kako i kada pišete?

- Svi smo, manje ili više, uslovljeni da živimo u skladu sa datim okolnostima. Međutim, poezija traži da joj pripadamo celim bićem, zahteva punu koncentraciju i entuzijazam, ponekad je darežljiva i kad samo pokazujemo odlučnost i volju. Kako je nemoguće udovoljiti svim njenim zahtevima, ja pribegavam da joj se predam samo onda kad sam primoran da se zapitam: Jesam li ja još uvek sposoban da budem pesnik? Ili: Kad ću pisati ako ne sada? Tad ostavljam sve druge poslove i pišem svakodnevno, od ranog jutra. Da li zbog svog unutarnjeg ritma, ili potrebe da pesmu vidim što pre u približnom obliku kakva će biti u knjizi, pišem na ekranu kompjutera. Pišem brzo, ali kako se više puta vraćam svakom stihu i retko kad sam zadovoljan napisanim, ispada da proces traje mnogo duže. Ali to i nije važno, već samo učinak koji se vidi na kraju.

* Kažete na jednom mestu da "čovečanstvo okreće pedale besmisla, ne zaustavljajući se ni na ivicama ambisa". Može li se smisao naći u književnosti?

- Vreme koje prezire svaki smisao, ljudi koji sumanuto hrle u potrazi za srećom tamo gde im medijska ili politička propaganda ukaže prstom, to je slika današnjeg doba. Ako današnji čovek, pre svega, smisao ne potraži i ne nađe u sebi, uzalud će ga tražiti izvan sebe, pa i u književnosti.

* Mogu li poezija i književnost da menjaju svet?

- Na to pitanje i vi i ja znamo odgovor. Ne može. Ali, pitam se, ko je uopšte i kada književnosti poverio taj nerešivi zadatak? U nabrajanju profesija došli bismo do puno pozvanijih od pisaca i pesnika, do onih čija je čak zvanična dužnost da budu usredsređeni na očuvanje sveta i na humaniji i pravilniji razvoj ljudske istorije. Ulogu književnosti ne treba precenjivati, ali sigurno je da bi svet bar bio zdraviji ako bi čovek manje mario za napise u tabloidnoj štampi a više pažnje i poverenja poklanjao vrhunskoj literaturi.

* Koliko pažnje i poverenja država poklanja kulturi, umetnicima i piscima?

- Naša država nas, nažalost, ničim nije ubedila da je zabrinuta za sudbinu ni kulture, ni umetnosti, niti za ponižavajući položaj pisaca. Najznačajnije kulturne ustanove životare, samostalni umetnici se dovijaju kako znaju da prežive i steknu pravo na overenu zdravstvenu knjižicu. Zaista je nejasno zašto nikome nije stalo da postanemo priznata i poštovana država, da svetu pokažemo bogatstvo naše tradicije i savremene kulture. Država čije je nacionalno umetničko blago godinama nedostupno javnosti, dok se nasilje na našim ulicama i u domovima širi poput požara, trebalo bi bar da primeti uzročno-posledičnu vezu između tih pojava.