AKO jednoga dana budemo imali sređenu državu, u kojoj će se znati šta je čija obaveza i dužnost, onda će sve funkcionisati i u društvu i na umetničkoj sceni. Ali mi malo kasnimo za onim delom sveta kojem težimo, a to je Evropa. Ne treba joj se približavati zbog primanja u EU, koja ko zna da li će i postojati, već da bismo sa tim svetom delili iste vrednosti, radne navike, poštenje, ljudska merila.

Ovo u razgovoru za "Novosti" kaže akademik i slikar Dušan Otašević, uz napomenu da je umereni optimista, jer: "Nije sve izgubljeno, ali je nekako malo potisnuto."

U njegovom slučaju, razloga za lično zadovoljstvo ima dosta: diptih "Dobro jutro, Kazimire Maljeviču", "Dobro veče, Kazimire Maljeviču", bio je najskuplji rad na minulom otkupu. Krajem prošle godine dela su mu se našla u dva značajna međunarodna izbora (u londonskoj galeriji "Tejt modern" i budimpeštanskom muzeju "Ludvig"), a u galeriji

SANU u toku je izložba "Ilija Dimić". Prošle nedelje promovisan je i katalog ove postavke (u izdanju kolekcije "Trajković"), kao neka vrsta omaža nedavno preminulom Branku Vučićeviću, sa kojim je Otašević, devedesetih godina prošloga veka izmislio ovog avangardnog umetnika i avijatičara.

- U tim našim čestim susretima i druženjima, da sve ne bi prošlo samo uz neku priču, došli smo na ideju da napravimo, kako se to danas zove, zajednički projekat - priseća se Otašević. - Kako je Branko bio poznati filmski scenarista, ali i odličan poznavalac srpske i svetske avangarde, zajednički smo, zahvaljujući pre svega njemu, stvorili tako ubedljiv lik Ilije Dimića da su i danas ljudi u nedoumici da li je on izmišljen ili je stvarno postojao.

CVIJIĆ, PUPIN, TREBINjAC - Trebalo bi da se ugledamo na naše velikane, da sledimo ono što su recimo Jovan Cvijić, ili Mihajlo Pupin uradili za svoju zemlju - ističe Otašević. - Dirnulo me je što su profesori beogradskog univerziteta od svojih plata otkupili portret velikog dobrotovora Luke Ćelovića Trebinjca, koji je uradila Beta Vukanović. Ta slika najvećeg dobrotvora BU, za koju se mislilo da je izgubljena, sada stoji u rektoratu.

* Koliko je tadašnja izložba istoga naziva u galeriji "Sebastijan" odražavala duh tog vremena?

- Već se tada oseća nagoveštaj svega lošeg u šta ćemo upasti, od ratova do bombardovanja. Druženje sa Vučićevićem, ali i drugim prijateljima, često je bilo i sklanjanje, povlačenje iz života. Izložba nam je tada dobro došla da napravimo neki iskorak. Stvorili smo Iliju Dimića, koji je leteo, a letenje je metafora za razne stvari, pa i za pokušaj da se odmaknete od stvarnog života kada vas pritisne.

* Koliko naše vreme korespondira sa tom metaforom?

- Sada nas niko ne bombarduje, niko nas ne regrutuje i ne tera u rat s dojučerašnji prijateljima ili rođacima, ali ovo vreme nije baš da čovek poželi da uvek bude ovako. Ne privlači me ta sadašnja panorama mrtvog mora. Sve je u nekoj letargiji, ljudi su se povukli, zatvorili... Ipak, kada smo proživeli neke zaista ozbiljne nedaće, nadam se da će se u neko dogledno vreme nešto poboljšati.

* Vaš stvaralački rukopis bio je prepoznatljiv i po kritičkom odnosu prema stvarnosti...

- Kada sam počeo da radim, to je bilo vreme, kako se to danas kaže, jednoumlja. Naravno, potreba svake države je da svi misle isto, a to se sa manjim ili većim uspehom događa i danas. Ne ide više tako glatko kao što je onda bilo kada su svi bili članovi jedne partije. Nisam ja po svom kritičkom odnosu bio nikav izuzetak, jer sam se nalazio u takvom okruženju, meni bliski ljudi imali su kao i ja kritički pogled na događaje. Umetnik nikada ne treba da bude privržen ideologiji, mada postoje ljudi kojima je to blisko.

* Sa elementima filmske umetnosti, sličnostima sa pozorišne scenografije, koliko vaše delo iskoračuje iz stroge likovnosti?

- Jako rano sam prestao da radim ono čemu su me učili na akademiji. Meni je taj okvir bio tesan, tako da sam koristio razne druge načine izražavanja: od filma i stripa do zanimljivih "firmi" sa frizerskih i pekarskih radnji. Tako sam unosio nešto što nije baš pravi likovni izraz, ali je imao likovnost, makar ga amater proizveo.

* Taj vaš izraz, svojim univerzalnim značenjem je prepoznat i na svetskoj sceni.

- Izložbe u Londonu i Budimpešti su bile vezane za šezdesete i za pojavu pop arta, s tim što su okrenule pogled i na tadašnja dešavanja van Evrope i Amerike, uključujući umetnike iz zemalja koje su bile iza "gvozdene zavese". "Tejt modern" je čak okupio autore iz celog sveta. Mi koji smo u to vreme radili, bilo da smo iz Evrope, Azije, Južne Amerike ili Japana, nismo znali da smo koristili slične načine izražavanja.

* Hoćete li kao upravnik Galerije SANU, ovu instituciju otvoriti i za neke nove tendencije?

- Profil galerije je takav da ona ima jako široko predstavljanje umetnosti, ali i nauke. Uz ono nesrećno nasleđe iz devedesetih godina, postoji, nažalost, još uvreženo mišljenje o SANU kao konzervativnoj, arhaičnoj instituciji. Naravno da Akademija to nije. Nastojaćemo da se otvaramo ka novim izrazima, u čemu imamo veliku podršku i Saveta galerija, ali i predsednika SANU Vladimira Kostića. Dobro je da uz predstavljanje kulturnog nasleđa, radova naših članova i savremenika, napravimo neki iskorak.

KOLEKCIONARI - Nije sve tako crno, jer se pojavila privatna inicijativa kolekcionara - ističe sagovornik. - To nije samo kupovanje radova umetnika koji su im bliski, već mnogi imaju i ozbiljnu izdavačku delatnost. Oni ulažu u monografije koje su basnoslovno skupe. Onaj koji je u to uložio sredstva nikada ih ne može vratiti. Preuzimanje privatne inicijative otvara se mogućnost da polako zaboravimo da sve očekujemo od države.

* Da li ste, kao predsednik UO Muzeja savremene umetnosti, optimista i kada je u pitanju dalji tok rekonstrukcije?

- Novac je obezbeđen, i to ne mala suma. Postojala je velika opasnost da se on vrati u budžet, ali je, na sreću, bilo razumevanje da se, ipak, sačuva za ono za šta je bio namenjen. Zbog toga što su se neke stvari loše radile, što se odugovlačilo, gotovo je stvar navike da MSU ne postoji. Ovoga puta imam utisak da će se nešto pokrenuti i zato sam u UO. Uskoro će biti raspisan tender i u dogledno vreme, nadam se početi radovi, pa ćemo sledeći razgovor voditi povodom otvaranja muzeja na Ušću.

* Šta je po všem mišljenju trenutno goreći problem naše kulture?

- To je nerešen status slobodnih umetnika. Zastrašuje podatak koliko ljudi samo u Beogradu ima taj problem i koliko je enormna cifra dugovanja za njihovo zdravstveno i penzijsko osiguranje. Imam veliko saosećanje s tim ljudima, jer su u goroj situaciji nego moja generacija. Mi smo imali obezbeđeno i sigurno bar to minimalno uplaćivanje. Oni sada nemaju ni to, što je dramatično, jer imaju porodice, a ne mogu da regulišu osnovne obaveze zbog duga koji nisu sami napravili. Razumem da je budžet za kulturu minimalan, da živimo u opštem siromaštvu, ali je ogroman broj umetnika na ivici egzistencije.

* Kako bi položaj umetnosti i umetnika mogao da se poboljša?

- Država bi, recimo, mogla da neka sredstva od igara za sreću nameni stvaralaštvu, što je u svetu praksa. Svi ti naši milioneri, milijarderi mogli bi da se oslobode dela poreza ako ulažu u umetnost. Srećna je zemlja sa stotinu milionera, ako ima regulisan poreski sistem. U zemljama gde to postoji nastale su divne privatne kolekcije koje su svima pristupačne.