PISCI uspevaju da održe visok nivo produkcije, ali to nije dovoljno, i ako ta produkcija ne bi bila jače podržana, i ekonomski i medijski, to ne bi bio samo nezasluženi poraz za pisce, već gubitak za celu našu kulturu. A gubitak u najvišoj vrednosti ne treba dopuštati. Ovo ističe, u razgovoru za “Novosti”, Stojan Đorđić (1950), kritičar i književni istoričar, povodom studije “Irealističko doba - srpska književnost 1990-2010”, u izdanju “Službenog glasnika”.

Ova knjiga predstavlja prvi pokušaj književno-istorijskog sagledavanja naše književnosti na razmeđu dvaju vekova.

Šta vas je motivisalo da sagledate baš ovaj period naše književnosti?

- Osnovni motiv je kritičko definisanje savremene srpske književnosti u njenoj epohalnoj celovitosti: osvetliti je celu i definisati vremenski, evolutivno, poetički, pa i vrednosno. Godina 1990. nametnula se kao granična godina, ne samo zbog književnih, već i zbog krupnih društveno-istorijskih promena koje su se dogodile početkom devedesetih godina minulog veka.

Od 1990. do 2010. dešavale su se dramatične promene, koje su pisci izbegavali da prihvate kao temu za svoja dela.

- Antijugoslovenski ratovi i tragični raspad zajedničke države bili su težak i pretežak izazov i problem za sve njene stanovnike, naravno, i za srpske pisce, za njih kao tema. Oni tu temu nisu prihvatili, jer ne treba zaboraviti da su ti ratovi bili surov demanti glavnih nastojanja i postignuća srpske književnosti, ugrožavali su njene domete i stvaralačko usmerenje. Samo jedan srpski pisac je odgovorio na tu nametnutu temu - Vidosav Stevanović. O novom ratu on je počeo da piše odmah, nije čekao da se rat završi i odluči ko je pobednik. Rat je potrajao, a Stevanović nije prestajao da piše o njemu. Napisao je seriju odličnih romana. Pa iako je do tada već bio stekao izuzetnu jugoslovensku afirmaciju, nije mu vredelo ništa što je napisao te romane - nigde ih nisu prihvatili. Niko nije imao razumevanja za njegove antiratne romane, pa su oni zaboravljeni i danas su, nažalost, mrtvi kapital iz jednog nesrećnog i tragičnog vremena.

Ističete da su prvi pisci koji su načinili iskorak ka imaginarnoj slici sveta i prešli na irealističku poetiku bili Radovan Beli Marković i Goran Petrović.

- Njih dvojica u prozi, a Novica Tadić i Dragan Jovanović Danilov u poeziji. O njima najviše govorim, jer oni u to doba pišu najviše, ulaze u fazu sazrevanja, i izbijaju u prvi plan. A meni su njihova dela glavni primer i najjači argument za hipotezu o evolutivnoj promeni i nastanku nove književne produkcije, koja se zasniva na irealističkoj poetici, na sagledavanju našeg doba pogledom iznad aktuelne stvarnosti.

Koji su još pisci i knjige obeležili ovaj period?

- U knjizi je predstavljeno tridesetoro pisaca kritikama pojedinačnih dela, a u opštim shematizacijama celog doba pomenuto je još desetak. Morao sam da načinim izbor najboljih pisaca, jer je moje viđenje književnokritičko. Ali, moj izbor pisaca i dela je nepotpun, jer sam mogao da pišem samo o delima koja sam pročitao, a nisam mogao da pročitam celu produkciju. Ipak, mogao sam da sklopim mozaik epohe, a problem nepotpunosti sam rešio tako što sam postavio interpretativnu koncepciju za celu epohu, tako da za svakog pisca i za svako kvalitetno delo ima mesta koje mu se može lako naći.

U studiji ocenjujete da je književna kritika danas “ponajviše amorfna i jednostrana, arbitrarna i tradicionalistička, nesamokritična i neosvešćena vrednosno”, da “ne pruža ništa i ne stvara ništa”.

- Istrgnute iz konteksta, ove ocene zvuče drukčije nego u knjizi. Hteo sam da dam jasan odgovor, koji se svodi na ocenu da irealistički preokret započinju naši pisci a ne kritičari, a onda kad se to desilo, ovi drugi nisu hteli da pređu na stranu irealističke književnosti, već su hteli da ostanu relevantni i tamo i ovamo, što ih neizbežno gura u tradicionalističke vode. Ali sam rekao i to da je književna kritika svoju ulogu u afirmaciji irealističke književne prakse odigrala na najbolji način, da je odmah prepoznala njenu visoku umetničku vrednost, omogućila najbržu vrednosnu verifikaciju nove produkcije i time presudno uticala na to da evolutivni proces teče tako kako teče, dakle, sa irealističkom književnošću u vodećoj poziciji. Da nije bilo tako, da književna kritika nije uradila to, danas uopšte ne bismo ni pomišljali na to da govorimo o irealističkoj književnosti, pošto sami pisci nisu hteli da poetički obrazlože i vrednosno definišu svoju umetnost i svoje domete, što oni, zapravo, i nisu dužni da rade.

Ako bi se uporedile knjige srpskih autora sa delima stranih pisaca koje imamo prilike da čitamo, kakav bi se utisak mogao nametnuti?

- Imamo pisce koji pišu više po uzoru na inostranu produkciju i one koji se više oslanjaju na našu književnu tradiciju i autohtonu evoluciju. I to je najbolja opcija, pogotovo što i među jednima i među drugima ima dobrih. Problem je što naši pisci ne uspevaju da se afirmišu na internacionalnoj sceni, a imaju kvalitet za to. Veliku štetu su nam nanele sankcije koje su uvedene našoj zemlji tokom devedesetih, pa proširene i na ono malo “izvoza” naše kulture na Zapad. Setite se Pavića i “Hazarskog rečnika”, koji je osamdesetih godina na Zapadu prihvaćen kao svetski domet, a Pavić proglašen za pisca 21. veka, što je najveći uspeh koji je srpska književnost postigla na međunarodnoj sceni. A onda su preko noći, iz poznatih razloga, isključivo političke prirode, i Pavić i njegov roman, na Zapadu, potpuno izbrisani, kao da ih nikad nije bilo. I da nisu usledili ruski prevodi Pavićevih dela i uspeh u Rusiji, njegova svetska afirmacija bi bila sasvim prekinuta.

Poslednjih godina u našim knjižarama sve je više bestselera čiji se dometi i čitalačka svrsishodnost često osporavaju.

- Ne bih rekao da su bestseleri problem, znamo kakva je to književnost i koja je njena uloga. Onaj ko čita bestselere, možda će jednog dana preći na vrhunska dela, a onaj ko ne čita ništa, teško da će ikad posegnuti za onom najkvalitetnijom knjigom.


DOLAZE MLADI

Šta nam je književnost donela u poslednjih pet godina a što vašom knjigom nije obuhvaćeno?

- Pojavilo se nekoliko mlađih pisaca koji pišu na nov način, i sasvim dobro. Ali nisu baš zapaženi, pa su u slabijoj evolutivnoj poziciji od onih starijih. Ali ne mora tako da ostane. Logika stvaranja je na njihovoj strani. Od toga što ovi pisci napišu i kako prođu kod kritike u sledećih pet godina zavisi da li ćemo ući u novu književnu epohu, i da li će 2010. ostati granična godina, ili će granica moći da se pomeri napred.