Specifično čitanje vrline

NAJČUDNIJI u izvođenju Pirandelove "apologije u tri čina" na sceni BDP je - povod da se ona postavi na scenu. Posle zapažene premijere "Palilulskog romana", Egon Savin režira ovu mnogo izvođenu Pirandelovu komediju kao veoma skraćenu jednočinku o hipokriziji, u kojoj briljiraju glumci, ali sam tekst biva stavljen u drugi plan.

Gospodina Paolina očekovano igra Marko Živić, glumac koji zna da prirodno odigra ironiju kao suštu istinu. On voli Gospođu Perel/ krhana sramotom Ljubinka Klarić/, koja očekuje njihovo dete, što treba spretno podmetnuti nevernom mužu-mornaru/glumački prilagodljivi Jovo Maksić/. Tu je i dete, vrlo zanimljiva Milica Gojković, u ulozi dečaka Nona. Advokat Paolino daje mornaru afrodizijak i svi su zadovoljni, ili niko nije. Svejedno, to i nije srž ove igre. Sama ljudska prevrtljivost, podlost, manipulacija i beskarakternost/Paolino/, udruženi sa podlostima i grubošću /mornar Perel/, osnov su za igru, koju vrlo spretno i efektno, kao u udžbeniku za pozorišnu režiju, konstruiše Egon Savin. Doktor Nino/Andrija Kzuzmanović/, Rozarija/Milica Milša/, Điljo/Vladan Milić/, Gracija/Sandra Bugarski, takođe su bili vrlo slikoviti i činili su dobar fon za glavne aktere, koji su bili znatno utišane komike.

U jednostavnoj scenografiji Vesne Popović i uvek maštovitim kostimima Jelene Stokuće, uz lirsku muziku u izboru reditelja, "Čovek, zver i vrlina" je izazvala lagano čuđenje kod pozorišnih profesionalaca, svojom pravolinijskom dramaturgijom, lišenom poznatih Pirandelovih ukrasa. Iako veoma efektna i čitljiva u ovoj kratkoj formi, predstava je ostavila utisak izvesne nedovršenosti i nametnute šematičnosti.

"Bašta sljezove boje" je, u godini Branka Ćopića, izvedena u Knjaževsko srpskom teatru u Kragujevcu. Zamišljena kao predstava za mlade, koja vraća veru u divan Ćopićev tekst i podseća na najlepše stranice literature napisane na srpskom jeziku, umnogome je nadišla ovu nameru. Zaslugom odličnog reditelja, Marka Misirače, i uigranog ansambla kragujevačkog teatra, ova poetska metafora o detinjstvu i sunčanim sećanjima je postala zanimljiva scenska studija najtananijih psiholoških motiva, koji toliko nedostaju savremenom teatru, sklonom surovostima.

Branka Đopića je tumačio Miloš Krstović, vrlo svedeno, emotivno, sa očiglednim sećanjima na sopstveno detinjstvo. Djed Rade /Miodrag Pejković/, još jednom je pokazao da ume da se nosi sa jakim scenskim osećanjima, a da ne dospe u patetiku. Lopova Savatija je Milić Jovanović, kao uvek, zamislio kao seosko spadalo koji, pripit, svašta govori, a, ustvari, svaka mu je na mestu. Zdravko Maletić/Samardžija Petrak/, Majka Soja/Ana Todorović Dialo/, Stric Nidžo/Nenad Vulević/, Učiteljica/Sanja Matejić/, Narednik Munižaba/Aleksandar Milojević/, Žandar/Nikola Stevović/, bili su, u impresivnoj kolektivnoj igri, putokaz ka danas potpuno neočekivanom, emotivnom i ukorenjenom svetu, daleko od medijskog spina i moderne društvene i umetničke, pa i pozorišne manipulacije.

Posebno treba istaći guliversku knjižurinu, scenografuju Milivoja Štulovića i ulogu malog Branka, Nikole Pejkovića, koji je svoj zadatak obavio spontano i tačno.