Vladimir Tabašević: Na horizontu maternjeg jezika

VRATA srpske književne scene Vladimir Tabašević (1986) je širom otvorio svojim prvim romanom "Tiho teče Misisipi", u izdanju "Kontrasta", u kome je originalno, na malom prostoru, ispleo priču o odrastanju i raspadu jugoslovenskog društva, o intimnom i istorijskom, a knjiga je dospela do užeg izbora za ovogodišnju Ninovu nagradu za roman godine i privukla veliki broj čitalaca.

Rođen je u Mostaru, studirao je filozofiju u Beogradu, gde sada živi, osnivač je i jedan od urednika internet časopisa "Prezupč". Posle četiri objavljene knjige pesama, Tabašević u "Misisipiju" nudi neobičnu prozu - svojevrstan dnevnik napisan u 15 upečatljivih poglavlja, a čitaoce iznenađuje pesničkom bujicom jezika, nezaustavljivim rečenicama pisanim iz perspektive dečaka.

Mladi pisac, u razgovoru za Novosti", otkriva da bi ovakvom formom pre voleo da umesto poruke, čitaocu uputi poziv:

- Ili, još bolje - da se desi da se čitalac povodom tog teksta zaigra u onome što se zove "maternji jezik". Interesuje me samo ona upotreba jezika koja bi bila oslobođena od bilo kakvih pouka. Zbog te pretenzije na poučnost, rečenice danas su mahom ukroćene, dosadne, i žele da pokore čitaoca. I pisci bi isto da poučavaju, stoga većini rečenice liče na šta liče. Ja bih ipak da iznova i iznova ispitujem horizont "maternjeg jezika", koji je uvek na neki način nov i stran. Mislim da se u tom grmu krije neki kerolovski zec.

Odmah je vidljivo da njegov roman ima jaku pesničku notu, Tabašević smatra da bi trebalo reći suprotno: da "Misisipi" ima "konstantnu poetičnost i ona retka iskliznuća u prozno".

O tome koliko na junakovu životnu priču i potragu za identitetom utiču društvene promene i ratovi, naš sagovornik kaže:

- Sam junak, Deni, na neki je način personifikacija toga šta se dešavalo u društvu koje je razoreno, a na čijim ruševinama je on, kao dete, sa nekakvom, na silu stavljenom, zastavicom u rukama; ali bez mahanja.

Iako je u romanu dosta toga biografski motivisano, Tabašević ističe da ne postoji ni jedno jedino mesto koje bi bilo identično nekoj biografskoj činjenici. Sve je, po njegovim rečima, tek kombinovanje "stvarnog" sa fiktivnim; nadovezivanje jednog na drugo.

Iza stihova dečje pesmice, koji su iskorišćeni za ime knjige, pomalja se bolna priča buke i besa kraja jednog veka, raspada zemlje i ideje. Pisac nas uvodi u živote marginalnih, neimenovanih i nevidljivih aktera.

Čitamo da smo u jednom trenutku počeli da zaboravljamo Slovene, a da se sećamo Srba, kako glumimo da smo Srbi... Rezultati su, po njegovim rečima, to da smo takvim konstruisanim sećanjima uspeli da razvijemo nostalgiju prema nečemu što nismo ni živeli.

- Pojavila su se nekakva "stara vremena", slike prošlosti za koje smo se naprasno opredelili i prema kojima želimo da saobrazimo svoju sadašnjost, a u ime nekakve obećane buduće sreće. Ne radujem se uopšte toj politizaciji sećanja. Ne želim, razume se, da jedno sećanje zamenim drugim, već, pre svega, da vidim na koji način te (mitske) slike prošlosti strukturišu svakodnevicu. Sećati se nečega što nisi preživeo - to hoće svaka politika potčinjavanja, da bi pojedincu stvorila nadu za "srećom" koja, svakako, neće doći - kaže Tabašević.

Olako se, dodaje pisac, barata i prošlošću i budućnošću:

- Samo kako bi se vladalo ovde i sada. Iza te slike sveta nekakve "istinitije", "naše" prošlosti, i nekakve žrtve koju moramo prineti u ime "boljeg sutra", odvija se nemilosrdno vršenje moći jednog čoveka nad drugim. Iz dana u dan. I, evo, već samom sebi zvučim kao neki mudrac, moralista ili dežurni filantrop, što mi je tek tužno - gotovo svaki govor ovog tipa odmah se pretvara u popovanje i propoved.

Na pitanje koliko je mladom piscu danas teško da skrene na sebe pažnju kritike i publike, Tabašević odgovara:

- Preteško je. Morate da reciklirate poznate "lozinke", da učestvujete u podrazumevanim tzv. kulturnim ritualima, da, jednom rečju, ne radite ništa što nije već podrazumevano okvirom u kojem ste se iz ovog ili onog razloga obreli.

IZBRISANO PREZIME

ROĐEN pod punim imenom Bošnjak-Tabašević Vladimir, od oca Hrvata i majke Srpkinje, naš sagovornik je uoči građanskog rata na prostorima bivše Jugoslavije, sa majkom prešao u Beograd. Učiteljica mu je, kako kaže, u prvim razredima osnovne škole samoinicijativno iz imena izbrisala očevo prezime Bošnjak. Prvu knjigu poezije "Koagulum" štampao je kao laureat festivala mladih pesnika u Zaječaru, 2010. godine, a ova knjiga se našla u najužem izboru za "Brankovu nagradu".