VARLjIVA nada da će nam prijatelji spolja biti na pomoći ima neku vrednost samo onda ako ta pomoć njima čini računicu. Neka nas Bog sačuva prilike da nas oslobađaju braća sa Istoka ili da nas brane saveznici sa Zapada.

U poslednjem ratu mi smo doživeli takvo oslobođanje i takvu zaštitu. Ja mislim da je svima nama jasno da rešenje našeg "biti ili ne biti" neće i ne može doći spolja. To rešenje leži u nama samima i tu ga treba mukotrpno tražiti i mozgom i srcem. Ako vrzino kolo ludosti treba da stane, onda smo mi jedini koji ga možemo zaustaviti.

Ovo je u epilogu svoje čuvene knjige "Sećanja iz rata" zapisao Zvonimir Vučković (1916-2004), jedan od komandanata Jugoslovenske vojske u otadžbini, a njegovo delo našlo se u izdanju Srpske književne zadruge, u plavim koricama 107. redovnog kola.

Vučković je, kako u predgovoru piše Čedomir Antić, jasnim i svedenim stilom pružio umerene, jasne i nepretenciozne odgovore na velika pitanja Drugog svetskog rata na tlu današnje Srbije, a kako su i raniji predgovornici i komentatori njegovog dela primetili, ne nastavlja rat pisanjem svojih uspomena.

Bio je dete jugoslovenske države, onakve kakva je potekla iz stoletne borbe za oslobođenje i ujedinjenje. Rođen u katoličkoj, hrvatskoj porodici on je bio deo nastajućeg jugoslovenskog naroda. Za knjigu sećanja koju je objavio 1977. dobio je nagradu "Slobodan Jovanović" Udruženja srpskih pisaca i umetnika u Londonu.

Za hrabrost i zasluge u ratu odlikovan je najvišim srpskim i jugoslovenskim ratnim ordenom, postavši 1942. vitez Karađorđeve zvezde s mačevima. Početkom 1944. njemu je bio poveren zadatak da se stara o zaštiti i evakuaciji savezničkih avijatičara oborenih iznad teritorije Jugoslavije.

U pripremanju Baškog kongresa, igrao je vidnu ulogu uz Dragoljuba Mihailovića koji ga je avgusta iste godine poslao kao svog vojnog izaslanika savezničkoj komandi u Italiji.

Posle rata Vučković je prešao u Francusku i potom u SAD, gde je radio inženjerske poslove u metalnoj industriji.