Pavel Lungin: Film je za mene sam život

MEĐU najznačajnijim gostima 44. Festa, koji sa svojim ostvarenjima danas imaju mesto i u svetskoj kinematografiji, svakako je i veliki ruski reditelj, scenarist i producent Pavel Semjonovič Lungin.

Autor kultnih filmova "Taksi bluz", "Luna-park", "Linija života", "Svadba", "Oligarh", "Ostrvo" , "Car", "Dirigent"..., koji su mu doneli najprestižnija priznanja (nagrade na Kanskom festivalu 1990. i 2000, francuski Orden umetnosti i književnosti, orden Legije časti...), stigao je na naš festival kao predsednik internacionalnog žirija Glavnog takmičarskog programa.

U ekskluzivnom razgovoru za "Novosti", reditelj čija smo poslednja dva remek-dela imali prilike da vidimo na Festu 2011. ("Ostrvo") i na Kustendorfu 2012. ("Car"), kaže da se veoma raduje što je u Beogradu.

- Prvi put sam ovde, i vrlo sam srećan. Još nisam stigao da obiđem Beograd, a to ću učiniti sa ogromnim zadovoljstvom. Nadam se da ću sutra uspeti da vidim stari deo grada o kome sam toliko slušao i osetiti njegovu poeziju i čaroliju.

Šta znate o našem filmu i našim autorima, čiji rad poznajete?

- Znam rad Emira Kusturice, radove drugih majstora srpskog filma, a ima ih, nažalost, ne poznajem baš tako dobro. Kao predsednik festivala Andreja Tarkovskog imao sam priliku da vidim film mladog reditelja Vuka Ršumovića "Ničije dete", koji mi se veoma dopao, i dobio je nagradu.

Naši filmofili školovali su ukus na delima velikana kao što su Tarkovski, Mihalkov, Končalovski, Sokurov, koji je prošle godine dobio nagradu Festa "Beogradski pobednik"...Kakva je danas situacija u vašoj kinematografiji, s obzirom na to da je sve manje novca za velike filmove?

- Važno je da je ona živa, a mislim da je mnogo teže napraviti originalan i zanimljiv film nego naći pare za snimanje. Kada imate odličan scenario, sjajnu priču, onda pare nekako stignu, makar i s velikom mukom. Suština problema je u tome, i to globalno, što se danas govori samo o ekonomiji, a kultura je mnogo važnija od ekonomije. Ona je jedna od esencija života, bez kulture ne možemo da živimo, jer ona na najiskreniji, najotvoreniji i najhumaniji način povezuje ljude i narode. U Rusiji danas postoji poseban fond za kulturu i film, jer je u svim kinematografijama u svetu najvažnije da imaju mnogo novih, mladih, talentovanih ljudi koji će dobiti šansu da prave film.

Dugo ste živeli u Francuskoj, a pre desetak godina vratili ste se u Rusiju. U čemu je najveća razlika između zapadnoevropskog i ruskog filma?

- Zapadnoevropska i američka kinematografija su industrije, a kod nas je svaki dobar film čudo. Poslednjih godina, po meni, ta čuda su napravili Sokurov u filmu "Frankofonija", Andrej Zvjagincev u hrabrom, uzbudljivom "Levijatanu", Vasilij Sigarov u "Strani Oz".

Šta je film za vas - da li je veći od života, kao što tvrde neki autori?

- Za mene film nije veći od života nego je sam život. Ono na čemu insistiram u svakom svom filmu, i što smatram najvažnijim, jeste da ispričam dobru priču. Kada je priča dobra, onda u sebi sadrži viši smisao. Šta je Lav Tolstoj hteo da kaže u knjizi "Rat i mir"? On je jednostavno ispričao svoju priču, a do čitalaca su došli razni slojevi te priče, neke jedinstvene stvari koje otkriva svako od nas.

USAMLjENOST

Verujete li da film ima snagu da menja ljude i svet?

- Ne verujem u tu misiju filma, možda sam verovao ranije, kao vrlo mlad, dok sam tek priželjkivao i sanjao da se bavim filmom. Ali film može da pokaže čoveku da u ovom životu nije sam, a to osećanje usamljenosti je najvažnije, i najsuštinskije pitanje savremenog sveta. Čitava umetnost i film su tu da pokažu da nismo sami, da mnogi ljudi osećaju isto što i mi, da razmišljaju kao mi, da imaju iste probleme kao mi, da žive kao mi...