Bol kao zaveštanje

FRANCUSKA i književni svet obeležiće 3. marta dve decenije od smrti Margerit Diras (4. 4. 1914. - 3. 3. 1996), jedne od najneobičnijih i najuzbudljivijih spisateljica 20. veka, ličnosti koja je znatno uticala i na javno mnjenje svoga doba, i na oblast literature.

I mada u zemlji velikana pisane reči (Francuska ima najveći broj osvojenih Nobelovih nagrada za književnost u svetu) MD, kako se potpisivala, nije bila u samom vrhu, do danas je zadržala kultno mesto u njenoj kulturi - Pariz joj se odužio i time što je jednoj od ulica u elitnom delu grada dao njeno ime, a njen spomenik na groblju Monparnas svake godine obiđe desetine hiljada turista iz celog sveta. Pre dve godine, kada je Francuska obeležavala vek od rođenja Dirasove, koja je ostala upamćena i kao scenaristkinja i rediteljka, prestižni "Galimar" objavio je njen celokupni književni opus - dela "Pisati", "Brana na Pacifiku", "Ljubavnik", "Moderato kantabile", "Bol", "Popodne gospodina Andemasa", "Emili L.", "Stvarni život", "To je sve", kao i njenu neobičnu biografiju, albume sa fotografijama, a priređene su i retrospektive njenih filmova. U posveti ovog programa bilo je zapisano: "MD, koja ne prestaje da očarava nove generacije".

Dvadeset godina posle smrti, kako u kulturnim rubrikama ovih dana pišu francuski mediji, Margerit Diras ostaje jedna od najprovokativnijih umetnica, čija su shvatanja i danas jednako avangardna. Ceo njen život bio je neobičan - rođena je kod Sajgona, u Vijetnamu (tadašnja Indokina), kao Margerit Donadije, u porodici francuskih doseljenika. U domovinu je prvi put došla 1932. da studira pravo, matematiku i političke nauke, ali je Indokina za nju ostala fascinantna zemlja u kojoj je spoznala sve ono što čini život. Tu je proživela prvu ljubav, smrt oca, osetila nepravdu i siromaštvo, očajničku borbu za egzistenciju i pobunu, što će ostati i stalni motivi njene inspiracije - 1943. ušla je u francuski Pokret otpora i u Komunističku partiju, ali ju je ubrzo napustila, vodila je kampanju protiv rata u Alžiru, borila se protiv socijalne nepravde i afirmisala ljude sa margine društva...

Bez obzira na angažman, MD se ipak smatra spisateljicom koja je najbolje opisala ljubav i bol - planetarni uspeh doživela je sa romanom "Ljubavnik", koji je objavljen u leto 1984, a nekoliko meseci kasnije dobio je Gonkurovu nagradu. Od tog trenutka, sa tiražom od dva miliona primeraka koji se neprestano povećavao, i prevodom na više od 35 jezika, "Ljubavnik" je postao najčitaniji i najprevođeniji francuski roman svih vremena - premašio je uspeh Sartrovih "Reči", a nju je učinio ikonom pariskog književnog života.

"Hirošima ljubavi moja"

U autobiografskom romanu "Bol", u formi dnevničkih zapisa, opisala je hapšenje i deportaciju muža Robera Antelma u nemački logor, svoja iščekivanja da se vrati iz zarobljeništva, a u "Emili L.", opisala je i sopstvenu ljubavnu povest.

"Stvarni život" ostavio je čitaocima njena razmišljanja o svakodnevnim stvarima, isprepletanim sa često šokantnim sećanjima o njenim prvim ljubavnim iskustvima ili alkoholičarskim krizama u američkoj bolnici u Parizu... Poslednja knjiga, njeno testamentarno delo "To je sve" predstavlja vrstu lirskog zaveštanja, njenu labudovu pesmu koju je posvetila svom 16 godina mlađem ljubavniku, i svojoj poslednjoj ljubavi, Janu.

RADNIČKA KLASA JE BILA ŽRTVA

"JOŠ uvek sam komunista koji se ne prepoznaje u komunizmu. Godinama sam ostala u partiji, a da nisam shvatala da je radnička klasa bila žrtva sopstvene slabosti, da čak ni proletarijat nije ništa činio da izađe iz granica svog položaja. A u 1968. verovala sam kao u utopiju. Njena velika snaga bila je u tome što je zatalasala ustajale vode Evrope, čitavog sveta, možda. Maj '68. i Praško proleće bili su politički neuspesi mnogo korisniji nego bilo koja druga pobeda. Nije se znalo kuda se ide, znalo se samo da se ide, kreće, na neki način bez straha od posledica, i to je ono što smo naučili, izjavila je MD u poslednjem intervjuu.