MISLIO sam da sam građanin sveta sve do devedesetih, kada je počeo rat kod nas i kada mi je odjednom pao mrak sa očiju, jer sam video šta nam taj svet želi. Od tada sam više Srbin nego Evropljanin, iako obožavam evropsku civilizaciju.

Uz barokne zvuke Hendlove muzike ("herojske, kakva se više ne stvara"), ovo nam priča slikar Miloš Šobajić, u svom beogradskom ateljeu, nadomak Dunava, kojim je pre više od decenije zamenio onaj u Parizu. Tu gde ga, kako kaže, "slikarstvo uvodi u mir, nirvanu, ali u svesnom stanju, bez droga i alkohola", priprema izložbu, koja će 10. marta biti otvorena u Biblioteci grada Beograda. O delima, koja će se posle duže vremena predstaviti domaćoj publici, pesnik i istoričar Dragan Jovanović Danilov, beleži: "Šobajićeve slike i skulpture čine povest o ljudskim telima koja odlaze, bolno svedočanstvo o zemaljskoj patnji čoveka zatvorenog u konačnost".

Na pitanje, šta sve kao metafora obuhvata ime postavke "Širom raširenih ruku", Šobajić odgovara:

- Sve volim i mrzim širom raširenih ruku. U dvominutnom filmu, koji je deo izložbe, velika planeta prilazi, a ja čekam širom raširenih ruku i ona me gazi. I ne postojim. Eto. I Hrist je umro širom raširenih ruku. Uvek je bilo isto. I danas, kao i u doba egipatskih faraona, svi očekujemo mnogo, a dobijemo malo, pokušavamo da te loše vesti koje nam stižu pretvorimo u dobre, i to je suština celog našeg bitisanja. Raširene ruke su želja da dođe što manje loših vesti.

Da li je ovo vaš način da tu našu neveselu stvarnost prevedete na uzvišeniji jezik umetnosti?

- Filter svakog slikara i služi da kroz njega prođe naša realnost, kako bi se pretvorila u nešto lično, specifično. U svakom umetničkom delu bi trebalo da postoji lom, neophodan zbog subverzivne suštine same umetnosti. Taj lom vizuelnog, svakodnevnog za mene je srž. Nešto mora da se polomi da bi se napravilo delo, inače je puko prepisivanje.

Uz dramu, lom, ekspresivnost, vaše radove karakteriše i emotivna snaga. Odakle je crpete?

- Teško je objasniti, šta to čovek ima u sebi što ga tera da radi. To je nagon. Ja se najbolje osećam kada radim, to je za mene molitva. Kada radim, molim se da mi Bog da malo, bar malo više talenta da završim ono što sam naumio. Od kada znam da slikam, uvek imam isti fokus, a to je čovek. Tu njegovu dramu menjam. Nekada je to bila gomila ljudi, pa pojedinac, koji polako nestaje, sada su tu samo njegove cipele, noge, uvo...

OPASNA "ĆUPRIJA" U ANDRIĆGRADU ću izlagati "Na Drini ćupriju", u julu. Izložbu o prelasku preko tog čuvenog mosta, pratiće i film. Taj most je jedno opasno mesto. Jedan čovek će, jedne noći, krenuti preko mosta i videće da ga dvojica prate... A onda će ga, dva tri minuta, koliko bude trajao film, juriti gomila: babe, žabe, invalidi, vojnici, policajci, seljaci, radnici. Kada pretrči ćupriju, više nikoga iza njega neće biti. Tišina, noć, kao kad je krenuo - otkriva Šobajić, za "Novosti", detalje budućeg projekta.

Kako gledate na podele među našim umetnicima, na one koji se izražavaju u klasičnom i one koji izlaze u nove medije?

- Već godinama i decenijama jedna grupa pokušava da nas ubedi da je jedina prava zapadnoevropska umetnost, a ne ovo što se kod nas stvara. Zapadna i balkanska umetnost su toliko pomešane da je to nemoguće odvajati. Ti ljudi misle da su izmislili toplu vodu, a ponavljaju ono što su dadaisti uradili pre celog veka. To je smešno. Imati samo ideju, a ne uraditi delo za mene to nije umetnost. Slikar mora da radi onako kako oseća, da li je to konceptualana umetnost ili uljana, ili akvarelna, ili udaranje šakama po nekom zidu sa bojama, to je toliko široko polje... Vidićemo gde će ko da stigne.

Koja je vaša ocena sadašnje situacje na našoj likovnoj sceni?

- Verujte mi da ne mogu da ocenim. Pre četrdeset godina Lubarda, Peđa Milosavljević, Cuca Sokić i ostali, došli su iz Pariza i nastavili da rade ono što su tamo drugi smislili. Ali, desilo se neko čudo da su u okviru toga, smisli nešto novo i ponudili tamo. Ne volim kad osetim "dežavi". Kod nas se danas dešava sve isto kao i na Zapadu. Vidimo, pa kopiramo. Voleo bih da čujem kako je neko u Kragujevcu nešto izmislio, pa da u Njujorku svi rade kao taj umetnik.

A zašto se to ne dešava?

- Zato što se ljudi boje, kukavice su. Idu linijom manjeg otpora, posebno mladi. Vide da se sad seckaju papirići i izlažu u muzejima, pa onda i oni to rade. A siguran sam da postoji neko u Kragujevcu ko može da napravi iskorak.

Kakva bi to klima u kulturi mogla da ga ohrabri na tako nešto?

- Može samo sam sebe da ohrabri. Živimo u vreme globalizma i zabranjeno je razmišljati, jer svi moraju da misle isto. Nema stvaralaca u klasičnom smislu te reči, koja podrazumeva samosvesnost, zato što su umetnici, sami po sebi, "korozivni" po društvo i opasni. I muzeji nam nisu slučajno zatvoreni. Toliko je generacija odraslo a da nije videlo nijednu našu postavku, nego moraju da idu u Luvr, da ih pretresaju na ulazu, da bi znali šta je muzej. Zašto? Zato što je negde rečeno da ovde treba da se zaključa sve i ugasi svetlo, da bi se u datom momentu upalilo neko tuđe svetlo, a ne ovo naše.

Postoji li kulturna politika u Srbiji?

- Fascinantne su izjave političara da ih kultura ne interesuje, koje smo čuli iz više usta, poslednjih meseci i godina. Iz toga sledi da ih ne interesuje ni ovaj narod, ni industrija, ni prosperitet, jer je sve bazirano na kulturi. Ali, oni, izgleda, ništa nisu shvatili.

KULTURNI CENTAR U PARIZU JEDNOM sam se svom ocu, koji je bio diplomata, požalio kako nam je Kulturni centar u Parizu loš i kako bi ga valjalo "podići". Tada mi je on rekao da jedan kulturni centar ne može da bude bolji od same zemlje koja stoji iza njega. Kako možemo da budemo bolji od onih kojima stremimo, a koji su u jednako tako katastrofalnom stanju, samo imaju malo više para - kaže Šobajić.

Da li ste nekada preispitivali svoju odluku da se iz Pariza vratite u Beograd?

- Ima ljudi koji slikaju i stanuju u Parizu, a ništa nisu uradili, pa šta im onda vredi adresa na kojoj žive. Važno je šta se radi. Beograd volim i zato sam tu. Imam lepe uslove za rad. Odavde izlažem u Italiji, Belgiji, Francuskoj... Voleo bih, kao i svi mi da Beograd bude fascinantan svetski velegrad, samo me je strah da će se cela Srbija onda sjatiti u Beograd i da Srbije više neće biti. Tendencija je da se svi Srbi sklone u Beograd.

Kakve su posledice takvih demografskih kretanja?

- Strašne. Vidite samo istočnu Srbiju, tamo je sve zaraslo u korov. Ništa nije bolje ni na jugoistoku, prema Makedoniji. Pustoš. Svi beže prema Beogradu, koji će sigurno u kratkom roku postati tromilionski-četvoromilionski grad. A od čega ćemo onda da se hranimo. Gde su naša polja, naše šljive, voćnjaci. Sve će to biti tuđe ako ovako nastavimo.

Gde nas to kao narod vodi?

- Ne mogu da ocenim da li idemo dobrim putem. Bliskost sa Rusijom je neophodna za naš opstanak i približavanje bi bilo vrlo dobro, ako je realno i izvodljivo. Inače, vas nema. Nisam nacionalista, ali mnogo volim Srbe, što ne znači da ne volim i druge narode, posebno Italijane i Francuze.



LEONARDO I MALjEVIČ

U SLIKARSTVU sve liči jedno na drugo, niko nije izmislio toplu vodu. I Leonardo je samo napravio taj sfumato, što je bio ogroman korak, iako je posredi jedna gotovo sitnica. Niko ne može da izmisli nešto potpuno novo, ako izuzmemo Maljeviča, koji je rekao: "E sad je belo, ili crno i gotovo! Nema dalje". Ali, to je više bio štos, nego neka realnost napretka u slikarskom razmišljanju - smatra umetnik.