Isidora se vraća na Senjak

DRŽEĆI za ruku tada mladog pesnika i lekara Miodraga Pavlovića, 5. aprila 1958, na samrtnoj postelji u bolnici “Dragiša Mišović”, Isidora Sekulić je, opraštajući se od života, izgovorila čuvenu rečenicu: “Čitavo moje delo je šaka šodera bačena u veliku rupu naše nekulture”.

- Mi entuzijasti koji se bavimo njenim životom i delom, ali i Univerzitetska biblioteka, koja čuva njen legat, Fond “Isidora Sekulić”, “Isidorijana” i mnoga druga udruženja - sakupljamo te kamenčiće i ne damo da padnu u rupu naše nekulture - kaže za “Novosti” književnica Laura Barna, koja zajednički sa Lidijom Jakšić priprema još jednu šaku uspomena na najumniju Srpkinju: projekat “Isidora”, u okviru koga će u Kući kralja Petra na Senjaku biti rekonstruisana njena radna soba.

Prvi put posle 58 godina od smrti prve žene člana Srpske kraljevske akademije, osnivača, počasnog predsednika Srpskog PEN-a, počasnog člana SKZ i Matice srpske, prvog predsednika Udruženja književnika Srbije - njene lične stvari, nameštaj, knjige, dokumentacija, biće javno izloženi izvan legata, kog je usmenim testamentom zaveštala Univerzitetskoj biblioteci “Svetozar Marković”. Izložba će biti svečano otvorena sledećeg četvrtka (25. februara) u 19 časova.

- Bila nam je zamisao da Isidoru Sekulić, koja u ovom narodu važi za ikonu srpske književnosti, predstavimo kao običnu ženu, ranjivu i snažnu, poput svakog ljudskog bića - objašnjava Barna. - Veliki je izazov predstaviti je na drugi način, približiti je kao osobu, otkriti kroz predmete koji su iza nje ostali ko je ona u stvari bila. Da bismo to uspeli, morali smo da zavirimo u njen životni prostor.

Postavku, koja će Isidoru vratiti u njen neposredni komšiluk (Kuća kralja Petra nalazi se na adresi Vase Pelagića 40, a ona je živela u istoj ulici, u broju 70), uz predmete stalno izložene u suterenu Univerzitetske biblioteke, gde je legat pohranjen, činiće i stvari koje se čuvaju u sefu i trezoru:

- To je njen nakit, koji je uglavnom bižuterija, ali ima vrednost upravo u tome što je pripadao Isidori - nastavlja Laura Barna. - Svaki od tih predmeta iz njenog okruženja, njen nameštaj, polica sa knjigama, sto, čuvene kožne fotelje, nešto o njoj govore. Kada sam prvi put obišla legat, imajući predstavu o Isidori kao asketi, začudila sam se koliko je ta soba jedan vrlo udoban prostor. Deo izložbe biće i njeni sitni predmeti - naočari, mastionica, pribor za pisanje, ali čuvena Njegoševa reprodukcija koju je držala između dva svećnjaka, sekreter, zatim njena mesingana lampa, koju smo mi nazvali “lampa đurđevak”... Tu su i karte koje je skupljala putujući po svetu. Ona je te razglednice uramljivala i čuvala u biblioteci, a nekada ih je kačila i u hodnicima, kako bi se podsetila, kad uđe u kuću, gde je sve bila. Svoju pasiju sakupljanja razglednica prenela je i na prijatelja Ivu Andrića, sa kojim je imala jedan neobičan odnos.

Svi ovi predmeti su, smatraju autorke izložbe, natopljeni njenom dobrom kreativnom energijom:

- Verujemo da će zahvaljujući tome i u Kući kralja Petra moći da se potpuno oseti njeno prisustvo. Posebno zbog činjenice da je živela u neposrednoj blizini, da je kada je šetala do grada, prolazila ovuda. Na Senjaku je imao atelje njen prijatelj Toma Rosandić, ali i slikarka Zore Petrović. Živeli su tu i njoj bliski Veselin Čajkanović, u Puškinovoj ulici, Milo Milunović, Žanka Stokić... jedna retka umetnička družina. U blizini je i spomenik koji je nedavno podignut Isidori, kao i Topčiderska crkva gde je sedela besomučno na klupici bez naslona... Tako da se jedan krug zatvorio, a novi otvorio.

Kako nam kaže Lidija Jakšić (koja je i urednik programa u Kući kralja Petra), izložba je i prilika da se ožive Isidorine čuvene čajanke u pet, na kojima je okupljala značajne ličnosti svoga doba, poput dugogodišnjeg predsednika SANU Aleksandra Belića. Uvek je zadavala teme o kojima se razgovaralo, a posle bi sela za klavir i svirala Šopena.

Prvo takvo sastajalište pisaca, pesnika, slikara iz Beograda, ali i iz Zagreba, organizovala je još dok je živela u Takovskoj ulici, a taj običaj prenela je i na topčidersku adresu. Naročito je volela da joj dolaze mladi, među kojima je bio i lekar Vladeta Jerotić, danas jedini živi učesnik tih skupova, koji joj je ekcem na očima lečio, između ostalog, i lepim rečima.

Pred smrt, Isidora je spalila gotovo svu prepisku i rukopise, kao i drugu knjigu posvećenu Njegošu. Nije sačuvana ni njena garderoba.

- U drugom delu svog usmenog testamenta, odevne predmete i nešto novca u obveznicma dala je Crvenom krstu Jugoslavije, tako da ništa od toga nije ostalo sačuvano - nastavlja Barna. - Na fotografijama se može pratiti kako je divne haljine imala, a kupovala ih je putujući po Evropi. Putovala je mnogo, gotovo da nema zemlje koju nije obišla. Otuda i taj epitet kosmopolita, koji ju je pratio, a koji je bio pogrdno shvaćen.

Isidorin patriotizam, smatra Lidija Jakšić, bio je istinski, prožet pravom ljubavlju za svoj narod i Srbiju, ali uvek stavljan u kontekst sveta i Evrope, i takav bi mogao biti putokaz sadašnjim generacijama. Sagovornica nas podseća i na Isidorine reči: “Nacionalizam je velika i opaka stvar, ne pita, neće da zna da je kosmopolitizam ponajčešće pitanje kulture. Jer je kultura samo jedna u celom čovečanstvu, dakle po nuždi kosmopolitska i slava joj što je kosmopolitska i ujedinjujuća bar ona, kad ništa drugo nije, do današnjih dana.”

KLAVIR

- PRIČA o Isidorinom klaviru je veoma tužna - podseća Barna. - Isidora je posle Drugog svetskog rata, kao i mnogi, bila više gladna nego sita, i veoma teško je preživljavala taj period. Mislim da je to bio najteži period u njenom životu i tada je bila prinuđena da proda klavir. Kada su došli da ga odnesu, ona je na klaviru ostavila svoju partituru jedne Šopenove etide i izašla iz kuće. Otišla je ka Rakovici. Nije želela da se vraća dok ga ne odnesu, niti da zna kome je klavir otišao.

PISAĆA MAŠINA I RADIO

BILA je ponosna na svoju ćiriličku mašinu “hernes bejbi”- priča Laura Barna. - Na toj mašini je otkucana i njena poslednja volja o tome kako bi volela da bude sahranjena, koja će takođe biti izložena. Bilo je neverovatno koliko je “brljala” po tim rukopisima. Svaki rad je, uz pomoć indiga, kucala u dva primerka i tako četiri puta. Imala je po osam primeraka, koje je olovkom iscrtavala i docrtavala. Uvek je mislila da će to negde nestati, pa je volela da ima rezervu. Ti rukopisi se danas čuvaju u SANU. Na radiju, koji izgleda kao kutija, naročito je volela da sluša Radio Beograd. Uživala je u interpretacijama Jehudija Menjuhina i u Malerovim delima. Znala je da kleči zatvorenih očiju pored radija slušajući neku simfoniju.