Mali princ i srpski Bond

HOTEL “Palasio Estoril” nadomak Lisabona, koji je tokom Drugog svetskog rata, zahvaljujući portugalskoj neutralnosti, bio centar nekih od sudbinskih događaja po Evropu i svet, glavni je junak romana Dejana Tiaga Stankovića “Estoril”, u izdanju “Geopoetike”.

- Ima tih hotela, sa istorijom: “Sesil” u Aleksandriji, “Rafls” u Singapuru, “Orijental” u Bangkoku, “Moskva” u Beogradu, ali ih ima i izmišljenih, kao što je bio “Riks” u Kazablanki. Estorilski “Palasio” je jedan od tih hotela gde su odsedale čuvene ličnosti i o njemu pisale - kaže, za “Novosti” Tiago Stanković, o svojoj knjizi, koja je dospela u uži izbor za NIN-ovu nagradu.

Za vreme Drugog svetskog rata, kojim se bavi roman, “Palasio” je, po autorovim rečima, bio zbeg za bogate i špijunsko gnezdo, kao iz filma “Kazablanka”. Posle rata u njemu su odsedali svrgnuti kraljevi i filmske zvezde, a sam hotel je glumio u filmu Džejmsa Bonda “U tajnoj službi Njenog veličanstva”.

Kako ste rekonstruisali šta se sve desilo u “Estorilu”?

- Ratno doba i tamo je bilo drugačije nego obično, mada nije bilo pucnjave. Redovno je izlazila štampa, svetske novine su u Lisabonu imale dopisnike, posetioci su o tome pisali u svojim memoarima i dnevnicima. Postoje pozorišni komadi, filmovi i književna dela inspirisana tim periodom. Trebalo je samo pročitati puno toga. Proverio sam sve što se proveriti da, ako vam pričam da je na određeni dan 1942. godine padala kiša, to sam pročitao u vremenskom izveštaju iz dnevnih novina.

Šta vas je podstaklo da roman započnete velikom posvetom “Malom princu” i Egziperiju?

- Jedan od velikana koji su za vreme rata prošli kroz Estoril i hotel “Palasio”, koji je o tome ostavio zapise, bio je i pisac “Malog princa”. On je, zapravo, tu knjigu napisao u Njujorku, gde je otputovao iz Lisabona. Kada sam u istraživanju naleteo na pismo izvesnog diplomate u kojem se pominje jevrejsko dete izgubljeno u ratu s hrpom dijamanata, kao izgubljeno u svemiru, prepoznao sam u njemu pravog Malog princa.

Pretpostavili ste da je on u ovom hotelu dobio inspiraciju za svoju knjigu, kao i Crnjanski za “Lament”?

- Oba pisca su ostala pod utiskom boravka u Portugaliji, koji Crnjanski opisuje u svojim “Embahadama”, a Egziperi u “Pismu taocu”. Moja pretpostavka je da postoji mogućnost da su i ta dela inspirisana tim boravkom. Možda preterujem, ali meni sve to zvuči logično i uklapa se u naizgled verodostojnu priču.

U ovoj priči nezaobilazan je i Jovan Dučić...

- Dučić je u Lisabon došao iz Madrida, sa mesta ambasadora. Tu je ostao nedugo i loše se proveo zbog sukoba sa otpravnikom poslova koga je zatekao u Portugaliji i koji nije hteo da prizna njegov autoritet. Pokušao da preuzme kormilo poslanstva, ali je grubo je najuren. Bukvalno najuren na ulicu. Ubrzo potom je otputovao za Ameriku. Deo priče zabeležio je Crnjanski, deo sam našao u arhivi naše diplomatije, a deo u portugalskim policijskim dosijeima.

Glavno mesto, ipak, ima Duško Popov...

- Već nekoliko decenija Duško Popov svako malo uđe u modu. Čim izađe novi film 007, mediji ga se sete. A da li je baš on poslužio Janu Flemingu kao uzor za Bonda, ili je bio jedan od uzora, o tome Fleming nikada nije pričao, ali nije isključeno.

Da li su se portugalski pisci bavili ovom temom?

- Postoji nevelik broj istoriografskih knjiga o ovom periodu, kako na engleskom tako i na portugalskom. One obrađuju pojedine aspekte ovog vremena, izbegličku krizu, špijunski rat, sudbinu Jevreja. U književnosti se, da ja znam, ovom temom niko do sada nije bavio, makar ne na sličan način. To je živo čudo i za mene velika sreća.

DVE VERZIJE ROMANA

PLANIRATE li da prevedete roman i objavite ga i u Portugaliji?

- Roman nema potrebe prevoditi. Ja sam prevodilac, i najbolje pišem kad prevodim, tako da sam i ovaj roman, kao i sve ostalo što radim, pisao paralelno u dve verzije, na našem i na portugalskom. Te dve verzije su veoma slične, ali su ipak različite, kulturne reference su drugačije, fokus je malo skrenut tamo gde čitaoca više zanima. Dakle portugalska verzija je gotova otkad i naša, a kada će biti objavljena pitanje je trenutka. Još uvek se premišljam kako da to izvedem, a da u projekat uključim i hotel “Palasio” i estorilsku opštinu i nekog ozbiljnog izdavača. Ne znam kada će mi to uspeti, ali će uspeti.