Srđan Vučinić: Besplatno dobijamo samo primitivizam

PRIZNAĆU vam u poverenju, ove su noći kao stvorene za pustolovine - kaže jedan od junaka nove zbirke priča Srđana Vučinića, "Muzej Havaji". Ovaj pisac, esejista i filmski kritičar nedavno je, u izdanju "Službenog glasnika", objavio svoju drugu knjigu. Nastale tokom poslednje četiri godine, ove priče čitaoce vode kroz neobične pustolovine, košmare i snove.

Iako predstavljaju svet "očima fantastike", ove priče, po rečima autora, "nisu izvan vremena, već se u njima može prepoznati okvir današnje civilizacije".

* Iza "lepršavog" naslova knjige "Muzej Havaji" krije se mračna istorija?

- Ta prva priča po kojoj se zove zbirka, iako je fantastična, ima reference na Goli otok. Jedan od njegovih žargonskih naziva u narodu bio je Havaji. Nameravao sam da napišem dramu o Golom otoku, ali sam se odlučio za ovu priču, datu iz neobičnog ugla. Izabrao sam fikciju i fantastiku iz pijeteta prema žrtvama jer se upuštam u nešto što nije deo mog ličnog iskustva.

* Ova priča govori o posetiocima ovog muzeja i surovostima kojima su izloženi. Da li je ovo kritika društva koje stratišta pretvara u turističke destinacije?

- Kritika se delom odnosi na turizam, ali i na ideju konceptualne umetnosti koja će da iskoristi apsolutno sve "resurse" i proglasi ih vrednim delom. Ne libe se da upotrebe mrtve životinje, da se režu, udaraju i to nazovu umetnošću. Danas je u modi pravljenje spektakla, a meni je mnogo bliža definicija Marine Cvetajeve da je "umetnost proizvod truda i čuda". A ja u modernoj umetnosti ne vidim ni jedno ni drugo.

* Jedan od vaših junaka je i Miloš Crnjanski koji se "sreće" sa svojim likom iz detinjstva?

- Ova priča je nastala na osnovu jedne scene iz drame o Crnjanskom, objavljene u mojoj prethodnoj knjizi. Susret sa dvojnikom je aluzija na Borhesovog "Sudruga", ali je pre svega nastala na osnovu biografije Crnjanskog i nekih detalja njegovog života koji se prećutkuju, poput osećanja krivice za smrt mlađeg brata.

* Još jednu priču ste posvetili "poznatom piscu koji je dobio "dopust" da se nakratko vrati među žive?

- Nekoliko priča nastalo je prvo u mojim snovima, pa sam ih onda dorađivao. "Na dopustu" je vezana za san o Borislavu Pekiću, a namerno je napisana tako da može, ali ne mora da se prepozna. Ideje za neke priče su mi došle kroz snove, ali sam mnogo više ideja dobio slučajno, na javi. Englezi imaju dobar izraz za to "daydream", nešto što se dešava u uobrazilji dok si budan. Zato sam na početku knjige i citirao Nastasijevićeve stihove o tome da je san u stvari buđenje iz jave koja je vrsta iluzije.

* Po atmosferi, vaše knjige podsećaju na dela autora fantastike?

- U knjigama je uvek reč o ličnim osećajima pisca, izraz sentimenta koji nosiš u sebi. Ono što prihvatiš od drugih uglavnom je bazirano na srodnosti sa tvojom poetikom. I Kortasar i Borhes su mi među omiljenim piscima, posebno kao pripovedači, pa sam se trudio da ispričam nešto iz ovdašnjeg vremena i prostora. Ali, to nije preuzet kalup.

* "Muzej Havaji" nudi i uvid u nimalo ružičastu stvarnost?

- Pisac ne treba da beži iz svog vremena i društva, ali mora da pokuša da prevaziđe konkretne sisteme. Jer, političari i vlasti dođu i prođu, a pisci vole da veruju da će njihova dela ostati trajna. Na primer, najbolja satira, poput one koju je pisao Radoje Domanović, i danas je aktuelna. Ne moraš da znaš da li se iza nekog junaka krije kralj Aleksandar ili neki ministar. Sjajno napisan tekst prevazišao je tadašnji politički trenutak, a to je ambicija svakog pisca - da budeš ukorenjen u svom vremenu, a da se izdigneš na nivo univerzalnog.

* Kao umetnički direktor Festivala autorskog filma čini li vam se da i film postaje spektakl?

- Davno sam pročitao intervju sa Džarmušom, gde je izjavio da nikada neće gledati "Rat zvezda" i "Prohujalo sa vihorom". To nije bila prepotentna izjava, jer on je izgradio svoj savršen svet i bez toga. U današnjoj hiperprodukciji informacija, ono što ti nije potrebno ne treba ni da čitaš, ni da gledaš. Ne možeš da ispratiš ni sve TV kanale, a kamoli knjige i filmove koji se objavljuju. Zato treba praviti selekciju i baviti se onim što ti je blisko.

- Književnost, pa ni filmove nikad nisam doživljavao kao materijal za opuštanje. Kad poželim da se opustim, pustim dobru muziku. Nekad se znao red. U vreme kada se umetnost shvatala ozbiljnije, Mihiz je u Ateljeu napravio parodiju od romana Mir-Jam, a u naše vreme od toga se pravi drama i ozbiljan film. Mladi koji to gledaju doživljavaju Mir-Jam kao ozbiljnu književnost. Tu se vidi koliko je umetnost srozana u medijima i pretvorena u puku zabavu. Čak i u to samoupravno vreme znalo se koje drame se prikazuju na televiziji i koji pisci se ekranizuju. Mediji su nam preplavljeni mediokritetima, kad čuješ šta se sve izgovara na televiziji, shvatiš da i rijalitiji deluju "zabavno".

* Da li su i umetnici krivi za ovakvo stanje?

- Mislim da nisu krivi samo oni što ćute, već svi intelektualci - naučnici, profesori, pa i novinari. Jer, posle demokratskih promena intelektualci su pokazali da lako ulaze u svaku vlast, bez kritičke distance. Nisu ni na koji način sprečili uvođenje primitivizma u naše društvo. Imamo tri rijalitija koje gleda pola Srbije, a s druge strane dva najveća muzeja su godinama zatvorena. Čak se ni SANU nije oglasila povodom toga. Nije dovoljno reći da ne rade dva muzeja, već da, istovremeno, industrija zaglupljivanja i primitivizma radi punom parom. Današnje rasprave se svode na to kakve reči smeju da koriste rijaliti "zvezde". Mladim ljudima se uskraćuje pravo da vide vredne stvari iz kulture, dok su im primitivni sadržaji besplatni, mame ih čak i sa bilborda.