Poslednje uporište slobode

IZMEĐU teške svakodnevice i lake zabave, beogradska publika sve češće bira - ozbiljno pozorište. Ono koje otvara priče o smislu i besmislu, mogućnostima i htenjima, odustajanju od vere ili prizivanju boga. Za jednu takvu predstavu (Makartijev “Voz”, u režiji Voje Brajovića) već mesecima se teško dolazi do karata u Zvezdara teatru. Slično interesovanje, “na neviđeno”, očekuje se i za ostvarenje koje je pre dve večeri premijerno izvedeno u Ateljeu 212: komad Ivana Viripajeva “Pijani”, u postavci Borisa Liješevića. Iako najavljena kao filozofska komedija, ova drama otvara i mnoga teološka, pa i antropološka pitanja.

Na još jednoj sceni, u Narodnom pozorištu, nedavno je veliku pažnju izazvao projekat “Filozofski teatar”. Pre dve godine počeo je u zagrebačkom HNK sa željom da se ponovo uspostavi bliska veza između filozofije i pozorišta. Pokretač projekta Srećko Horvat, objašnjavajući motive za ovakav poduhvat, istakao je da je veza između filozofije i teatra uvek bila jača nego veza između filozofije i bilo kog drugog medija. Horvat je podsetio i na to da su najpoznatija i najuticajnija Sartrova dela bile drame, kao što je i Breht promišljanju radikalne politike pristupio kroz pozorište, razrađujući u njemu svoj epski teatar. Sledeći susret s posetiocima “Filozofskog teatra” najavljen je za 14. februar u Narodnom pozorištu. I, opet se očekuje krcata sala. Otkud u jednom, izrazito banalnom vremenu takva potreba za pronalaženjem smisla i odgovorima na neka suštinska pitanja?

- Ovo pitanje nije isključivo vezano za pozorište. Mnogo je šire, ali njegovim vraćanjem u teatar, i teatar dobija smisao koji je nekad imao: kao poprište javne reči i poslednje uporište slobode - kaže scenograf Aleksandar Denić. - Reč je raznolikoj publici, ohrabrujuće je što je u njoj sve više mladih. Poslednji, možda i najbitniji događaj, pod nazivom “Kraj demokratije”, odigrao se u berlinskom “Folksbineu”. U razgovoru su učestvovali Angela Rihter i Srećko Horvat, a preko video-bima uključio se i Džulijan Asanž. U istom serijalu razgovora naći će se uskoro i Janis Varufakis i Slavoj Žižek.

Denić objašnjava da je suština njihovog okupljanja zapravo novi pokušaj iznalaženja rešenja za neizdrživu situaciju u kojoj se u ovom trenutku nalazi slobodna misao:

- Kakvo je bilo interesovanje, najbolje svedoči podatak da su u “Folksbineu” rekli da bi sledeći put trebalo da iznajme stadion za razgovor! Inače, preko interneta je organizovan direktan prenos “Kraja demokratije” - objašnjava Denić. - Takve teme privlače sve veći broj ljudi jer liberalno-demokratsko-kapitalistički pristup uveliko guši sam sebe. Političari su zaokupljeni sopstvenim bitisanjem, ne nude izlaz. Što je više materijalističkog i srebroljubivog, ljudi će se sve više okretati unutrašnjem i duhovnom biću.

Rediteljka Ljiljana Todorović postavila je pre desetak godina na scenu komad E. E. Šmita “Posetilac”: priču o susretu Sigmunda Frojda s nepoznatim, možda samim bogom. Predstava je dobila odlične kritike, ali je i publika svih generacija pokazala veliko interesovanje:

- U jednom ispraznom vremenu, ispraznom od smisla i bilo kakvog sistema vrednosti, ovakva vrsta pozorišta je utoljavanje očajničke, suštinske potrebe da se čovek uhvati za nešto u šta može da veruje - kaže Ljiljana Todorović. - Ne u nekom uskom religioznom smislu, već verovanju u istinske vrednosti. One koje se neće promeniti preko noći, stabilne i etički ispravne. Čovek ima potrebu da se uhvati za nešto, što nikakva politička niti bilo koja druga sila ne može preokrenuti u svoju suprotnost. Dakle, u civilizacijske, socijalne i humane tekovine. Što je vreme teže, nasušna ljudska potreba za njima je veća.

U “Posetiocu” ( kao i u “Vozu”) igra Voja Brajović. Naš poznati glumac ističe da je u sveopštoj nekulturi, umetnost lek za dušu:

- Ljudi su željni nečeg što ih ne samo prosvetljuje i obrazuje nego nadahnjuje i produhovljava, daje neku drugu vrstu energije - ističe Brajović. - Predstava “Voz” ne postavlja pitanje da li živeti ili ne, već zašto živeti. Čuo sam nedavno na biletarnici da je jedan zaljubljenik u pozorište došao da kupi deset karata za “Voz”. Prodavačica mu je rekla da razmisli, pošto je reč o filozofskoj predstavi, i da bi možda njegovi prijatelji radije želeli da se fino provedu. A on je odgovorio: “Čuo sam ja da je to filozofska predstava, ali da svi mogu da je razumeju.” Mislim da je to objašnjenje njenog uspeha. Dolazi najrazličitija publika, a mi imamo posebnu svest i odgovornost kad za nju igramo ovakav komad.

„Voz“