U ANTIČKOJ Grčkoj, u čijem jezgru su najveći mislioci Evrope, imali su uputnicu: Sve je u meri. Mera je najveće dostignuće civilizacijskog Balkana, a Milić od Mačve je bio sve suprotno od toga. Nigde mere!

Istoričar umetnosti Nikola Kusovac ovako je sinoć u Kući kralja Petra opisao slavljenog i osporavanog umetnika, čija su dela posle višegodišnjeg muka na našoj likovnoj sceni ponovo pred publikom, zahvaljujući izložbi Udruženja "Umetnost bez granica".

- Svaki njegov gest, nastup, tumačenje, bio je razaranje mere: Srbi su najlepši, Srbi su najstariji, srpski jezik je jedini, a svi drugi jezici su izašli iz njega... - prisetio se Kusovac. - Ta njegova preterivanja bila su jedan vešt trik. Ja ih nisam razumeo pa sam pogrešno reagovao, a on je znao da me na najbolji način sučeli sa tim mojim strahovima od preterivanja.

Ta preterivanja su umetniku, čiji je opus od juče predstavljen sa 12 slika i četiri akvarela, služila da pridobije ljude, smatra Kusovac:

- Nije slučajno što vas je večeras ovoliko ovde, a možete misliti kako je bilo kad je on lično otvarao izložbe, lupao raznim štapovima, pozivao vampire, pojavljivao se tako u pola noći... Svaki njegov nastup je bio apsolutna atrakcija. Ali - primerena, ona koja privlači, neka vrsta hepeninga. Ta događanja se ne mogu tako otpisati, čak i kada vam nisu bliska. Cela Milićeva likovna poruka bila je: Možete se ne slagati, ali morate učestvovati.

I evropski teoretičari i likovni kritičari svojevremeno su visoko ocenjivali Milićeva dela, podsetio je Kusovac. Oni su kao osnovnu vrednost prepoznavali to što je priče iz balkanskih dubina izuzetno iznosio na površinu.

Veliki broj umetnika koje je Milić opčinio i privukao da krenu njegovim putem, za Kusovca predstavlja sociološku pojavu, koja se ne sme zanemariti:

- To svedoči o tragu kakav je ostavio. Danas nema više takvih ličnosti koje su snažne i mogu da veliki broj ljudi usisaju u prostor likovnog stvaralaštva - zaključio je Nikola Kusovac.

IDEOLOŠKE PRIČE

Milić je ostavio duboki trag u srpskoj i jugoslovenskoj umetnosti 20. veka i ne treba ga uvlačiti u ideološke priče. Zamera mu se što se u ratnim vremenima nalazio na prostorima gde je bio srpski narod i svi su ga doživljavali kao ratnog huškača, a on to nije bio. Hteo je da bude sa onim delom naroda koji pati. Umro je poslednjih dana 2000. i gotovo su kao sekirom udarili preko njegovog dela, hteli potpuno da ga obezvrede. Na svu sreću, Milićevo slikarstvo ne može se iščupati iz bića naše umetnosti.