Video je naše doba

ROMANOM o životu i delu našeg najomiljenijeg pisca, pod naslovom "Republika Ćopić" ("Službeni glasnik"), Vule Žurić je dospeo u najuži izbor za ovogodišnju Ninovu nagradu.

Kroz duhovnu biografiju velikog pisca, dešifrujući poruke njegovih stihova i priča, Žurić je priču o Ćopiću koncipirao kao "Narodnooslobodilački roman u devet ofanziva".

- Proučavajući biobibliografsku građu, shvatio sam da ću priču o Ćopićevom životu i tragičnoj smrti najvernije ispričati kroz njegovo delo, pa sam prvo morao da rekonstruišem sasvim osobit jezik pripovedanja. Kada sam uronio u svet Ćopićevog jezika, obreo sam se i u njegovom životu. A taj život i jeste bio niz neprijateljskih ofanziva iz čijih se obruča izbavljao nepokolebljivom borbom za istinu i lepotu.

Znamo za sedam neprijateljskih ofanziva i njegovu "Osmu". A šta je deveta?

- Ona je posvećena toj martovskoj večeri na mostu, a na čitaocima je da odaberu da li je to i podsećanje na Betovenovu Devetu simfoniju, ili na deveti krug Danteovog "Pakla".

Oživeli ste njegove svetove i snove koje je živeo i za koje se borio. Šta nam oni danas poručuju, može li savremena publika da ih primi kako treba?

- Ne bi valjalo da ih prima "kako treba", jer se Ćopić svojim delom i životom upravo neprekidno i istrajno borio protiv svih nametanja i propisivanja. A savremena publika je kao i publika koja je čitala Ćopićeve priče u "Politici", objavljene u drugoj polovini tridesetih godina prošloga veka. Ćopić je pisao o svima nama i za sve nas. Treba samo ugasiti TV, uzeti neku od njegovih knjiga u šake i očas posla ćete se uveriti da narodni duh i ona čista, jednostavna istina o "lepom i strašnom životu" stoji u književnosti, a ne u rijalitijima ili beskonačnim pres konferencijama.

Šta je dovelo najomiljenijeg pisca za decu do sloma i tragičnog kraja?

- Možda, između ostalog, upravo i to što je insistirano na tome da je isključivo pisac za decu. Da ga je Služba pratila - pratila ga je, da je bio bolestan - bio je, ali toj čvrstoj odluci da nas tako naprasno napusti na tako strašan način nisu kumovale isključivo presija i depresija. Pišući roman o Ćopiću, ja sam pokušao da naslutim tek jedan od odgovora na vaše pitanje.

Kažete u poslednjem poglavlju da se Jugoslavija polako pretvarala u veliku školsku priredbu... Šta je to Ćopiću donosilo?

- Obavezu da nastupa na toj priredbi! A biti na bini bez prestanka sigurno nije ni lako, ni ugodno. Lako je pretpostaviti da je upravo ta karnevalizacija nimalo ružičaste tadašnje stvarnosti i bila jedan od razloga da se u martovsko predvečerje, te daleke, olimpijske osamdeset i četvrte, uputi ka mostu koji danas njegovi čitaoci zovu njegovim imenom, iako se most zove po jednom drugom Branku.

Kako bi se Ćopić sa svojom ljubavlju prema ljudima i smislom za pravdu snašao u našem dobu?

- Ćopić je i predvideo ovo naše tranziciono doba. Ih, otkad je Ćopić napisao priču o činovniku koji se odlučuje na skok sa mosta jer ne može da plaća rate kredita! Ćopić se nikada nije snalazio, već je uvek bio hrabar, dakle uvek autentični, iskonski umetnik, čovek koji propoveda ljubav i lepotu, kojih najviše ima u detinjstvu.