Hubač: Šta ostaje kosovskoj deci?

KOMAD "Berlinski zid" dramskog pisca Željka Hubača, izvesno je njegovo najbolje delo, bez obzira na činjenicu da je prethodno izvedena drama ("Bizarno") dosad osvojila petnaest festivalskih nagrada. A kakav ga scenski život očekuje, otkriće pozorišna publika Beogradskog dramskog na premijernom izvođenju početkom marta, u režiji Milana Neškovića.

Radnja drame (u kojoj je zabranjena ljubav okosnica priče) dešava se 1999. godine u Uroševcu, na Kosovu. Ali, kako kaže autor, u ovom delu on se bavi delikatnom temom u kojoj nema politike - samo velike ljudske patnje. Kakve su posledice njihovih stradanja, bez obzira na to kojoj strani pripadaju, najbolje sugeriše podnaslov drame: "Priča o deci koja su određena porodicom kojoj ne pripadaju"...

Za razliku od drugih (naručenih, kao i iz dubokih autorskih pobuda nastalih dramskih tekstova) na temu Kosova, Hubač je izbegao opšta mesta i stereotipe, ispisujući potresnu i u svojoj jednostavnosti veoma kompleksnu priču.

- Ako komad ne bi mogao da se igra kako u Beogradu, tako i u Prištini, bez ikakvih "kišobrana" evropskih institucija i fondova, onda bih iskreno bio razočaran ovim što sam uradio - kaže Željko Hubač. - Berlinski zid, u simboličkom smislu, decenijama se smatra nepremostivom preprekom za komunikaciju. Srušen je preko noći, a ono što je usledilo govori o jednoj velikoj zabludi: društvene okolnosti određuju trenutak rušenja, ali ljudi su ti koji ga uklanjaju. Za to je već potrebno malo hrabrosti, saosećanja i ljudskosti.

Kada to "malo" izostane, okruženje uskraćuje osnovni preduslov za srećan život - ljubav.

- Rat, u čije se vreme radnja dešava, samo je katalizator za tragičan kraj. Ovo je priča o našoj jalovosti jer iz nje, kao što kaže i podnaslov, izlaze dvoje dece čije su sudbine određene porodicama kojima ne pripadaju. Dramu sam pisao još od studentskih dana, dakle, više od dve decenije. Iako je komad naizgled realističan, iz realizma samo pokušavam da izvučem ono što je apsurd svakodnevnog življenja i usud naše nesreće. Usud da stalno nešto gubimo, nalazi se i u karakteru koji obeležavaju velike krajnosti. Nema nikakve rezerve ni u ljubavi ni u mržnji, bez odgovornosti prema onome što će tek doći. Živimo život kao da traje onoliko koliko i događaj koji nam se čini najznačajnijim u tom trenutku. Zato je ključno pitanje u komadu: šta će biti sa tom decom i šta smo im ostavili.

Sticaj okolnosti je hteo da se sam pisac nađe u Uroševcu te ratne, 1999, i kao mobilisani pripadnik naše vojske tu provede dvadeset jedan dan:

- Svakodnevno čuvajući stražu, na putu prema seocetu Nerodimlje, susretao sam ljude koji su dolazili do svojih kuća da uzmu neke njima važne stvari. Prema onome što su iznosili, uviđao sam i odnos prema životu. Neki su nosili samo fotografije i uspomene, a neki materijalna dobra. I, po tome sam shvatio u kakvim krajnostima, u odsudnim trenucima, razmišljamo... A, zabranjenih ljubavnih priča ima u svim vremenima i okolnostima. Nažalost, ljudi su svedeni na marionete u pozorištu života u kom su uloge već dodeljene i u kom drugi vuče konce. Jedino što mogu je da u sebi pronađu zrno ljudskosti i emocije.

LjUBAV VAŽNIJA OD POREKLA

- Da imamo snage da prevaziđemo pitanja na koje nemamo iste odgovore na Balkanu, ubeđen sam da bi se taj "berlinski zid" lako srušio... Komad sam tokom rada slao mojim kosovskim prijateljima, sa obe strane. Kroz te kontakte shvatio sam da nešto što se kod nas kaže, kod Albanaca se podrazumeva a gestovi imaju mnogo veću simboliku. Taj govor u zagonetkama je jezik, sa drugačijim značenjem. Suzdržanost u izlivu emocija na Kosovu tumači se kao mudrost - na obe strane. Ipak, verujem da su svi moji likovi napravili veliki iskorak i uspeli da lično ne podrede opštem. Te dve porodice su nestale, ali su iza sebe ostavile potomke koji nemaju svest o svom poreklu: jedan dečak o nacionalnom, drugi o biološkom. Voleo bih da sva deca odrastaju u sredini u kojoj poreklo nije bitno. Tuđa ili usvojena, prihvaćena ili izgubljena - važnije je da od roditelja "dobiju" ljubav nego nacionalnost