Oni su obeležili 2015. godinu

IZOSTAO KVALITET

* ”Rodoljupci”, režija Andraš Urban, Narodno pozorište, Beograd

* “Kainov ožiljak”, režija Jug Radivojević, Šabačko pozorište

* “Razbijeni krčag”, režija Igor Vuk Torbica, JDP

* “Aveti”, reditelj Andrej Nosov, Hartefakt i Bitef teatar

* “Voz”, režija Vojislav Brajović, Zvezdara teatar

Piše: Dragana BOŠKOVIĆ

POZORIŠNA ponuda na domaćim scenama bi se mogla opisati kao pandan onoj sovjetskoj floskuli, da na trpezi u restoranu ima mnogo hrane, ali je malo toga jestivo!

Uprkos evidentnom nedostatku ulaganja u pozorište, premijera je u 2015. bilo mnogo, u odnosu na kvalitet predstava koje smo videli. Vaš pozorišni kritičar je pratio uglavnom beogradsku pozorišnu ponudu, uz male izuzetke. Tako da će takav biti i predlog za najboljih pet ostvarenja u 2015.

Od desetak pozorišnih predstava koje su se izdvojile, među najboljima su se nametnuli Sterijini “Rodoljupci” u režiji Andraša Urbana. Iako stoji dilema da li je mesto razbijanju srpske dramske klasike baš na slavnoj sceni beogradskog Narodnog pozorišta, koje bi moralo tu klasiku da neguje i čuva od zaborava, predstava je puna neobičnih otklona od uobičajenog tumačenja poslednjeg Sterijinog teksta, nametnula se kao najzanimljivija i najznačajnija za proteklu kalendarsku godinu na srpskim scenama.

Kada je odigrana, početkom februara ove godine, predstava “Kainov ožiljak”, Vladimira Kecmanovića i Dejana Stojiljkovića, u režiji Juga Radivojevića (Šabačko pozorište), bila je, pa i od strane vašeg kritičara, dočekana “na nož”. Pre svega zbog danas ružno modernog običaja, da se predstave više ne režiraju, nego svako uzme svoj mikrofon, izađe na scenu, kaže šta ima - i ode sa nje. No, dalji tok sezone je postavio ovaj projekat u kontekst ostalih pozorišnih premijera. Pobedio je na “Joakim InterFestu” u Kragujevcu, obišao mnoge festivale i postao referentan i za ovaj izbor. To je predstava koju će srpsko pozorište pamtiti po aktuelnosti, scenskom čitanju literature i odličnim glumačkim interpretacijama.

Deset meseci od njene premijere, predstava “Razbijeni krčag”, po tekstu Hajnriha fon Klajsta, u režiji Igora Vuka Torbice (JDP) pokazala je da je ovaj mladalački pogled reditelja bio zanimljiv pasioniranim pozorišnim gledaocima, pa i kritici, i tako izbio na visoko mesto u ovom redosledu. Preporučujemo je zbog vrlo dobrih uloga, kao i laganog tona kojim se problematizuju, kao u pravoj komediji, vrlo ozbiljne moralne dileme.

Ibzenove “Aveti” u režiji Andreja Nosova (Hartefakt i Bitef teatar), iako pomalo “kabasto” režirane, gotovo su vratile na srpsku scenu ono “pravo” pozorište, u kojem se pati i saučestvuje u patnji, u kojem je mogućno zasuziti i zamisliti se nad tim. Odlična glumačka podela učinila je ovu predstavu i značajnom i kvalitetnom, kao i sam Ibzenov tekst, koji smo dugo čekali da ga ponovo vidimo kod nas.

Odabrati duodramu Kormaka Makartija “Voz” u režiji Vojislava Brajovića (Zvezdara teatar), umesto još neke “velike” predstave u izboru od pet najznačajnijih predstava u kalendarskoj godini, jeste pomalo subverzivan izbor. Ali, sam naslov, koji smo dali toj kritici, “Kad sveci marširaju”, govori o glumačkoj interpretaciji, pa i o tekstu autora koji o smrti, ljubavi, veri i prijateljstvu zna više od svih.


* * * * *
UPRKOS ELEKTRONICI

* MILIJA NEŠIĆ, UP “Cvijeta Zuzorić”

* LjUBA POPOVIĆ, Galerija RTS

* LjUBODRAG JANKOVIĆ JALE, Galerija Grafičkog kolektiva

* RATKO VULANOVIĆ, galerija RTS

* MAJA OBRADOVIĆ, Galerija Doma omladine

Piše: Vasilije SUJIĆ

Promene u novom veku, izazvane dvema revolucijama, industrijskom i elektronskom, uticale su na razvojne linije umetničkih kazivanja i kretanja. Prva je promenila smer umetnosti, a, time i estetsko/kritičko sagledavanje dela. Druga dovodi do obesmišljavanja i gubitka osećanja za estetsko u stvaralaštvu. Ipolit Ten je, svojevremeno, konstatovao da je umetničko delo proizvod sredine, na koje utiču opšti društveni i intelektualni uslovi vremena kome pripadaju. Izabrane izložbe pokazuju da autor, svaki na svoj način, shvata svet u kojem stvara umetnički.

Vajar Milija Nešić je umetnička istraživanja počeo po konceptima moderne srpske skulpture pedesetih, koju su karakterisale uglancane površine i sverni oblici, načinjeni po svim zakonima koji su tada vladali. Izazvan unutrašnjim osećanjem 1958. godine pojavljuje se izložbom crteža “Pod vedrim nebom” na Adi Ciganliji, koja pokazuje drugačiji način sagledavanja umetničkog iskaza. Istraživanja nastavlja čestim akcijama u pesku iz opusa “Život-prostor-vreme”, a, 1978. godine počinje rad na ciklusu “Mrdalica” koji traje i danas. Postavka u UP “Cvijeta Zuzorić” pokazuje svu širinu umetnikovih interesovanja od kraja pedesetih do danas.

Slike Ljube Popovića su, krajem pedesetih, iritirale beogradsku sredinu više nego što je ona to mogla da “svari”. Umetnik je osetio da mesto svom slikarstvu treba da potraži u nekom drugom prostoru i našao ga je 1963. godine u Parizu, u kome je, ubrzo, bio primećen. Interesovanje za njega može se meriti kritikama koje je dobijao i monografskim presecima koje su pisali umetnički poznate ličnosti: Alen Žufroa, Patrik Valdberg, Rene de Solije, Alen Boske, poznat kod nas kao pesnik zbirke “Reč i rebro”. Naizgled se u Popovićevom slikarstvu, od početaka do izložbe u galeriji RTS, ništa ne menja. Pažljivo oko uočava razlike koje nisu napadne već deluju kao da je sve uvek bilo tu. U pitanju je fino “brušenje” sadržaja, odbacivanje suvišnog, kao i spora, ali bitna, promena kolorita.

Izložba Ljubodraga Jankovića Jaleta u Galeriji Grafičkog kolektiva je sentimentalna kroki sonda kroz celokupno delo ovog umetnika, koja jasno ukazuje da mu je najvažniji bio i ostao odnos prema formi, jasno obeležen dvema fazama koje se međusobno ne isključuju.

Ratko Vulanović je prvo savladao oblik pa se upustio u “Traganje za Atlantidom”. Monumentalnost njegovih skulptura je unutar samog dela, iz koga se probija do posmatrača, jasno pokazujući studiozno traganje za skrivenim, za izgubljenom Atlantidom, a nesvesno je stalno zidao novi Skadar na koji se penje i survava.

Fini prepleti Maje Obradović ukazuje na put koji crtež vode do slike. U pitanju su lake i lepršave linije koje odbacuju nanošenje boje koja ne zarobljava događaj, već ga ostavljaju da slobodno diše u “velikoj belini” lista. Ovog puta, ponovo u Galeriji Doma omladine, izlaže friz koji zahvata tri galerijska zida. Ovom prilikom je došlo do tananih pomeranja unutar forme i estetskog ugođaja.


* * * * *

IPAK SE KREĆE

* “Ničije dete”, Vuk Ršumović

* “Smrdljiva bajka”, Miroslav Momčilović

* “Enklava”, Goran Radovanović

* “Destinacija Serbistan”, Želimir Žilnik

* “Pored mene”, Stevan Filipović

Piše: Borislav ANĐELIĆ

PROTEKLA godina je bila veoma čudna kada je film u pitanju. Uprkos činjenici da je u okviru kulturne politike u dužem periodu izostala osmišljena društvena podrška, uz već hronično odsustvo primene zakona o kinematografiji na planu finansiranja, srpski film je u 2015. imao bogatu godinu.

U ponudi je bilo više od 23 filma, što je iznenađujuće mnogo u postojećoj sutuaciji. Mada su mnogi od njih u krajnjem ishodu potvrdili da dugo koprcanje u pretprodukciji i postprodukciji daje skromne rezultate, ipak, nekoliko se dela svojim osobenostima i visokim kvalitetom nametnulo i našoj i svetskoj javnosti.

Među filmovima koji su obeležili prošlu godinu, kao najbolji se izdvaja “Ničije dete” debitanta Vuka Ršumovića. Svedenim, ali upečatljivim izrazom, na temeljima neorealističke filmske škole, Ršumović je izgradio briljantnu studiju o tragičnosti i varljivosti identiteta pojedinca u uslovima nesrećnih okolnosti i građanskog rata. Uz izvanredan snimateljski doprinos i osmišljenu, tematski fokusiranu montažu, ovaj film svoj visoki domet duguje i sjajnoj glumi, pre svega mladih nosilaca vodećih uloga, Denisa Murića i Pavla Čemerkića, kao i Isidore Janković.

Za razliku od Ršumovića, koji je uglavnom vešto izbegao političku konotaciju, Goran Radovanović u “Enklavi” na temu “etničkog sukoba viđenog očima dvojice dečaka” to nije mogao da učini. Svesno je odlučio da nasilje i krvoproliće, u kontekstu svoje priče, uglavnom izmesti van ekrana. I u ovom delu upečatljiva su glumačka ostvarenja dvoje mladih protagonista, Filipa Šubarića i Denisa Murića, uz izvanrednu saradnju legendarnog Nebojše Glogovca i Meta Jovanovskog.

“Smrdljiva bajka” scenariste i reditelja Miroslava Momčilovića je komična, ali ljudski topla bajka o gubitnicima, koji žive u šahtovima i kopaju po kontejnerima, neprimećeni u našoj urbanoj sredini. Ovaj, četvrti Momčilovićev film, a svaki mu je bio drugačiji od prethodnog, predstavlja sjajan kreativni kontinuitet ovog reditelja, čiji je doprinos za srpski film poslednjih godina veoma značajan. Mada sve deluje dokumentaristički i prepoznatljivo, “Smrdljiva bajka” ulaže trud da nas sve uputi da se prisetimo saosećanja prema bližnjima. Izuzetan glumački tim - Žarko Laušević i Jelena Đokić, nadopunjuje tradicionalno upečatljivi kroki Petra Božovića.

Veliki maestro dokumentarnog i igranog filma Želimir Žilnik, dokumentarnim filmom “Destinacija Serbistan”, ne samo da uspešno nastavlja kreativno bavljenja fenomenom tranzicije, nego gotovo vizionarski slika “izbeglički cunami” koji još uvek tutnji našom zemljom. Efektno, dokumentaristički uverljivo i ljudski toplo Žilnik govori o ljudima koji posle tragičnih sukoba u svojim sredinama, tragaju uzaludno za “srećom” na putu ka Evropi.

Pažnje vredni su i film “Pored mene” Stevana Filipovića, inovativno i tematski provokativno delo, kao i “Amanet” Nemanje Ćipranića i “Bićemo prvaci sveta” Darka Bajića.