VANREDNO stanje je u politici, običan svet gleda svoja posla. Ja živim u tzv. dubokoj Francuskoj, u mirnoj ulici na rubu mirnog grada, i stvari posmatram iz svog, usamljeničkog ugla - kaže, za “Novosti”, književnik Milovan Danojlić, odgovarajući na pitanje kako Francuska živi posle terorističkog napada u Parizu.

Ove jeseni mu je izišlo pet što novih, što ponovljenih izdanja (“Pisma bez adrese” u dva toma, “Obnova smisla”, “Kuda idu kornjače”, “Rusija, naša daleka majka”), i izabran je za dopisnog člana SANU. Izabrane i nove pesme i epigrami, koje predstavlja u knjizi “Obnova smisla” (“Albatros plus”), nastajale su su tokom dve dramatične i burne decenije naše novije istorije - od 1990. do 2010. godine.

* Kako se to vreme ogleda u pesmama?

- Pišem kao što dišem, a vazduh je jedan i zajednički svim ljudima određenog podneblja i vremena. Hteo - ne hteo, delim sudbinu svog plemena, očajavam sa njim, i odupirem se u njegovo ime. Jezik je najlepši dar koji pesnik dobija od svog naroda, a pesma pokušaj davanja uzdarja.

* Kojim putem se danas lakše približavamo istini u nama i oko nas, poezijom ili prozom?

- Poezija je životodajna struja koja nosi sve što pišemo, činimo i mislimo, razlika između književnih rodova je u stepenu zgušnjavanja. Poezija u stihu nema širok krug ljubitelja, čitalačka publika se lakše snalazi u prozi u kojoj je sveti plamen prigušen, a srž doživljenog razblažena. Naše vreme teži lakoći u svim oblastima života i rada. Kod tolikog brbljanja, pesma čuva visoku cenu svake reči.

LIPA I LAS VEGAS * OD svetlećih reklama u Las Vegasu, kažete još, lepša su dva požutela lista lipe...
- Pa i jesu. Između prirode i civilizacije pesnik je, po sili stvari, bliži prirodi. Struktura jednog lista lipe lepša je i čudesnija od svih tehničkih pronalazaka. Njoj se divim, a tehnikom se, u najboljem slučaju, koristim.

* U jednoj pesmi kažete da “laž i istina sprovode blud, temelj se davno ljulja pod nama”. Postoji li mogućnost obnove smisla?

- Kako raste nasilje laži, tako jača i otpor zdrave pameti. Najteže je raščistiti zbrku, utvrditi gde šta stoji. Pesma nas neprestano vraća počecima življenja, gledanja i prosuđivanja. Previše je licemerja, podlosti i obmana, oko nas, i još više, u svetu. U borbi za smisao treba ići do kraja, ne obazirući se na cenu koju valja platiti. Svet se guši od laži.

* Pišete i ovo: “Ko se nadao ovoj bedi: fašizam i komunizam mogao je da pobedi samo neko ko je od njih gori”.

- Jasno je na koga se to odnosi. U životu, klin se klinom izbija, a u istoriji, jače zlo pobeđuje slabije zlo. Dobro je odveć uviđavno i pravdoljubivo, za borbu protiv zla traži se druga vrsta energije. Pobednik u sebe uključuje deo zle sile koju je pobedio, on je na neki način nastavlja.

* Kako sa pozicije predsednika Srpske književne zadruge sagledavate stanje u koje su dovedene nacionalne institucije kulture, izdavačke kuće i slobodni umetnici?

- Stanje je očajno, a društvena nebriga zastrašujuća. Obraćali smo se na mnoge adrese, zvaničnici nas ne udostojavaju ni najobičnijeg pristojnog odgovora, a kamoli volje da sednemo i razmotrimo nagomilane teškoće. Ovo malo baštine, odnegovane u protekla dva stoleća, spalo je na prosjački štap i na neizvesno životarenje od danas do sutra. Kako stvari sada stoje, može se desiti da se Plavo kolo SKZ, ili Letopis Matice srpske, jedan od najstarijih evropskih časopisa, jednostavno, i tiho, ugase, a da niko iz državnog vrha to ne primeti, niti da se zbog toga uzbudi. Iščezavanje “Prosvete”, glavnog izdavačkog preduzeća Republike Srbije, ili gašenje agencije Tanjug, desilo se po automatizmu izvan ljudske kontrole. Tako su i nacionalni muzeji osnovani u mnogo siromašnijim vremenima od današnjeg, oterani u višegodišnju hibernaciju, a nikoga da barem podnošenjem ostavke ukaže na skandalozno stanje. Ispada da nam MMF vodi i kulturnu politiku...

OBNOVA DOSTOJANSTVA * ČEMU vas je naučio život u tuđini?
- Skromnosti. Sagledavanju našeg pravog mesta u svetu. Obnovi dostojanstva na drugim, jačim osnovama.

* Gde je rešenje?

- Razvoj nacionalne kulture malih i siromašnih zemalja ne sme se prepustiti na milost i nemilost primitivnom kapitalizmu, kakav se kod nas, od početka 21. veka, zavodi. U bogatom i razvijenom kapitalističkom svetu izdavačke kuće, pozorišta, muzeji, ustanove, kao i pojedinačna pregnuća su pod stalnom, sistematskom brigom države, kao i privatnih fondacija, mecena i zadužbina. Oni deluju kao korektiv tržišnih zakona, čija je bukvalna i dogmatska primena u kulturnom stvaralaštvu štetna, ako ne i pogubna. Za ovo što se danas dešava ponajmanje je krivo materijalno siromaštvo: njemu se možemo i moramo prilagođavati, raditi ono što dopuštaju mogućnosti. Mnogo je opasnija neodgovornost državnih činilaca, njihova nesvesnost i nesavesnost, prepuštanje čitave jedne oblasti života samoubilačkoj inerciji. Otkako sam se našao u Upravnom odboru SKZ, došao sam u položaj neuspešnog uličnog prosjaka. Ne znam koliko ću dugo još izdržati.

* Suš­tin­ski patriotizam je, kako ste jednom rekli, u moći jačanja i pro­čišćavanja maternjeg jezika. Kako stojimo na tom polju?

- To se odnosi, pre svega, na književnu umetnost. Srećno i uzorito korišćenje maternjeg jezika je prvorazredan patriotski čin, bez obzira na sadržaj onoga što se saopštava, kao što je deklarisani rodoljub koji se izražava birokratskim poštapalicama loš patriota, koliko god inače ljubio otadžbinu. Jedna merila važe na bojnom polju, druga u politici, treća u pisanju.

ČUDNO SHVATANjE SLOBODE * KAKO tumačite buru koju je u javnosti izazvao stav predsednika SANU o Kosovu i Metohiji?
- Jednom ozbiljnom javnom radniku, stručnjaku u svom poslu, čoveku u čiju odanost zemlji i narodu nemamo razloga da sumnjamo, postave pitanje šta misli o jednom osetljivom problemu, i on, neposredno i iskreno, iznese svoje viđenje, i “javnost” se onda naljuti. Na šta? Na to što je uopšte pristao na razgovor. Šta je trebalo da učini? Da kaže ono što ne misli? Čudno shvatanje slobode i demokratije.

* Uspeva li srpska savremena književnost da drži svetsku meru?

- Uspeva, samim tim što je deo tog, jedino postojećeg sveta. A svetska mera, inače, nije naročito visoka, pa ni držanje koraka ne iziskuje preveliki trud. Previše se piše i objavljuje, i u toj plevi retko se nađe pokoje zdravo zrno.

* Svedoci smo seobe naroda, ratni bubnjevi su sve glasniji... Kao da je svet na ivici novog svetskog rata?

- Od 1945. do danas rat nikad nije prestajao, i u njemu SAD drže ponosno prvo mesto. Zapad je izvršio niz osvajačkih pohoda na arapske zemlje, usmrtio milione ljudi, ponizio muslimansku raju od Libije do Sirije i Iraka, kombinujući pljačkaške pobude sa uzvišenom retorikom boraca za demokratiju i ljudska prava, što je, kod tog nesrećnog i zaostalog sveta, probudilo ludačke osvetničke nagone. Zlo civilizovanih je rasplamsalo zlo kod primitivnih, i sad nam se napadač predstavlja kao napadnuto nevinašce... Oni koji bacaju bombe sa visine od 12.000 metara, ubijajući pritom i civile, slove kao junaci, a oni što hrle u smrt opasani dinamitom, ocenjeni su kao kukavice! Terorizam je sumanuta reakcija nemoćnih, poniženih i uvređenih, i tu su reakciju izazvali zapadnjački moćnici. Države na čijem su čelu stajali Sadam Husein, Gadafi ili el Asad, imale su sto puta manje nevino nastradalih od kasnijih milionskih žrtava u Iraku, Libiji i Siriji. Tirani su bili milosrdniji prema narodu od samozvanih usrećitelja i oslobodilaca. Seoba naroda je bežanija iz država koje je Zapad rasturio i unazadio. To je božja kazna za agresore.

* Kako da se Srbi tu snađu?

- Mi smo, u ovoj navali nesrećnih beskućnika, ponovo, ni krivi ni dužni, žrtva tuđe, kriminalne neodgovornosti. Da se približimo moćnom zločincu, primamo na sebe deo njegove krivice.