KAKO su izgledala poslednja dva sata u životu Branka Ćopića, jednog od najznačajnijih pisaca srpske književnosti koji se ubio 26. marta 1984. godine, mogla je da vidi publika Festivala autorskog filma u dokumentarcu "Mala moja iz Bosanske Krupe".

Ovo, po prvim kritikama remek-delo reditelja i scenariste Puriše Đorđevića premijerno je prikazano u sredu, 2. decembra. Polusatna priča zasniva se na dirljivom svedočenju Momčila Srećkovića, iz sela Zabrežja kod Obrenovca, koga su Ćopić i njegova žena Bogdanka kao dečaka školovali u Beogradu. Dokumentarac se završava filmskom poemom "Grob u žitu", koju je po Ćopićevim stihovima Đorđević snimio 1951, i koja do sada nikada nije prikazana.

Zahvaljujući Srećkoviću, kome je Ćopić u to vreme pomogao da završi novinarsku školu i počne da radi kao novinar (uz Ingrid Lotarijus bio je jedan od osnivača Studija B), "Novosti" su došle do proširene verzije njegovog svedočenja.

- Branka sam upoznao 14. jula 1964. kada sam primao nagradu "Poletarca" za najbolju pesmu, a on je bio član žirija. Ni danas ne znam zbog čega sam mu se dopao, tek, Branko i njegova žena Bogdanka došli su u selo i predložili mojim roditeljima da pređem kod njih da me školuju - kaže Srećković. - Proveo sam u njihovoj kući skoro pet godina, prihvatili su me kao rođenog sina i naučili su me svemu vrednom u životu. Bio sam plašljiv, smušen, nosio sam kredu u džepu i obeležavao svaki ćošak kad izlazim iz stana, jer nisam poznavao Beograd, i nisam znao da se vratim kući. Branko mi je dosta pričao o sebi, pa i to kako je 1935. prvi put došao u Beograd, kako ga na stanici nije sačekao Miloš Bajić, budući slikar, i pošto nikog drugog nije poznavao, prenoćio je ispod savskog mosta... U tim pričama sećao se svega - govorio mi je o svom detinjstvu, porodici, prvim ljubavima, kako je počeo da piše, svemu važnom što mu se dešavalo u životu. Nije me oslovljavao imenom, nego sa "jarane moj"...

U NESVEST ZBOG ANDRIĆA - Žao mi je što se tako malo priča o Bogdanki - kaže Srećković. - Bila je izuzetan lekar - pedijatar, mnogo je volela decu, a njihova kuća za mene je bila najveća škola. Kad me je Branko upoznao sa Andrićem, samo što se nisam onesvestio! Ja sam to poverenje uzvratio poštovanjem i ljubavlju, pa i kasnije, kad sam otišao iz njihove kuće i vratio se u selo, uvek sam se trudio da ne uradim bilo šta što bi moglo na bilo koji način da ih izbruka. Ostali smo bliski prijatelji do kraja njihovog života. Branko je poslednjih godina često dolazio kod nas u selo i ostajao po nekoliko dana, jer više nije imao želju da se viđa sa ljudima...

Tog ponedeljka, 26. marta 1984, kada je definitivno odlučio da okonča život, Ćopić se javio upravo Momčilu.

- Branko me je oko dva po podne pozvao telefonom da hitno dođem, jer ima nešto važno da mi priča. Odmah sam krenuo za Beograd, a kad sam stigao, on već nije bio kod kuće. Cica mi je rekla da je u depresiji i da sedi u parku. Našao sam ga na klupi, nije okretao glavu, samo mi je rekao: "Tužan sam ti, jarane moj. Dobio sam novi poziv za policijsko saslušanje, hoće da mi ogule kožu. Ali neće oni više da mi zagorčavaju život. Jarane moj, zatvaram svoj 'dućan', a tebi ostavljam ključeve da ih baciš u Savu." Onda je predložio da prošetamo. Koračali smo od Terazija ka hotelu "Moskva", pa je hteo da sedimo u bašti i popijemo po "koktu". Branko je mnogo i brzo pričao, od toga da su mu najdraži "Doživljaji mačka Toše" i da je proza njegov domen, rudnik, do toga da nikada ni na koji način ne treba da se bavim politikom. Na njegovo insistiranje krenuli smo ka Zelenom vencu, iako je već bilo sedam uveče. Nije prestajao da priča - govorio je da su njegove bajke ukradene, nedosanjane, da su na naivne slike ljudi koje je imao pali studen i magla, a da su sve priče koje je napisao u spomen narodu koji ume da pljucka smrti u brk...

Po Srećkovićevom svedočenju, tako su stigli i do savskog mosta - Branko je želeo da mu pokaže kamenu klupu na kojoj je proveo prvu noć u Beogradu, i kako je bio nagnut, naočari su mu pale dole...

- Otrčao sam stepenicama da ih nađem, a kad sam se vratio gore, Branka više nije bilo. Okretao sam se u mraku okolo, kad sam ga konačno primetio, on je već prešao polovinu mosta ka Novom Beogradu. Počeo sam da trčim i da ga dozivam, ali od zvona sa Saborne crkve koja su u tom trenutku zvonila nije mogao da me čuje. Ono što je za mene ostalo najstrašnije je to što sam stigao desetak koraka iza Branka kada sam video kako se naginje ka metalnoj ogradi i nestaje. Bio sam u šoku, odjurio sam dole skoro bez svesti, Branko je ležao u lokvi krvi, a oči su mu bile širom otvorene...

Stigla je policija i Hitna pomoć, i kako ističe, tada je usledio novi šok - ispitivali su ga zašto nije sprečio Ćopićevo samoubistvo, ili da li ga je on možda gurnuo sa mosta... Ispitivanje je prestalo tek kada je Bogdanka došla u stanicu policije sa oproštajnim pismom koje je Branko ostavio, a koje je pronašla tek te noći...

- Ogromnu nepravdu je Branko doživeo i veliko zlo. Skoro svi su ga ostavili i izdali - brojne kolege - pisci, mnogi drugovi - saborci, prijatelji. Njegova smrt prošla je sasvim tiho, a film Puriše Đorđevića donekle ispravlja tu nepravdu i rasvetljava istinu o tome zašto se Branko ubio.

Reditelj Puriša Đorđević i svedok Momčilo Srećković

BES TITA I ĐILASA

SREĆKOVIĆ ističe da "partijski drugovi" nisu proganjali, pratili i saslušavali Ćopića samo zbog "Jeretičke priče" objavljene u "Književnim novinama", iako je Tito tada lično pozvao na "obračunavanje" sa njim, nego i zbog humoreske "Ko s đavolom priče piše".

- Početkom maja 1979. u Brankovom stanu upoznao sam Ljubišu Manojlovića, bivšeg uradnika "Ježa", koji je 1950. objavio humoresku, a ona je bila ilustrovana karikaturom Zuke Džumhura. Manojlović je svedočio koliko se strašnih stvari dešavalo zato što se Tito razgnevio. A naročito Đido, Milovan Đilas, koji je u to vreme bio zadužen za agitaciju i propagandu u Jugoslaviji. On je bio toliko besan da je bio spreman i da ih strelja, kako je rekao Manojlović, samo da ih je našao u trenutku kad je pročitao humoresku.


(Sutra: Zašto su pisci ćutali)