Dana Todorović: Bora je nestrpljivo čekao ovaj roman

VEČITA filozofska pitanja čovekove sumnje i preobražaja, Dana Todorović je predstavila u kratkom romanu "Park Logovskoj", koji je nedavno objavljen u izdanju "Geopoetike".

Glavni junak, uvaženi ruski šahovski velemajstor Sopoćin stiže u Park Logovskoj, gde će se održati višednevni turnir. Igraće protiv šarolike galerije likova koji zajedno predstavljaju narod, a iza ovog nadmetanja krije se jedan čitav metafizički svet...

- Ovaj park je mesto unutrašnjeg preobražaja glavnog lika - proces koji nije lišen bola i neprijatnosti, ali koji je i te kako vredan truda. Za čitaoce koji su željni spoljnih "duhovnih" odrednica, ovu priču prate citati iz hrišćanstva, budizma i taoizma, ali je u suštini ovo jedna ljudska priča u najjednostavnijem smislu te reči - o radosti, ljubavi, svetlosti - kaže, za "Novosti", Dana Todorović, dramaturg, književnica i kćerka velikog glumca Bore Todorovića.

U čemu je prednost ovih metaforičkih priča?

- Ostavljaju čitaocu slobodu da sam sebe pronađe u metafori, odnosno da značenje i poruku oslušne u skladu sa težnjama sopstvene duše.

Zašto ste se odlučili za ruske junake?

- Imajući u vidu trenutnu ekspanziju popularnog "duhovnog" štiva, poželela sam da upakujem ovu priču, koja se takođe bavi tematikom samospoznaje, u drugačiju formu. "Park Logovskoj" je produkt mog unutrašnjeg traganja i puta, tako da tematika romana nije bila pitanje izbora, ali zato okvir jeste. Takođe, s obzirom na to da mi je prvi roman bio prilično hermetičan, imala sam potrebu da u svoje pisanje unesem malo lakoće, a kako je za mene gogoljevski humor vrhunac duhovitosti, prirodna težnja mi je bila da sa tim stilom pokušam da se poigram. Ovde nije bilo pretencioznog oponašanja ruskih klasika, već je ova odluka nastala isključivo iz moje želje za uživanjem i poigravanjem, sa svešću da stil klasične ruske književnosti ima smisla oživljavati jedino ukoliko se postavi u potpuno izmešten, metafizički kontekst.

Može li čovek u današnjem svetu da se izbori za spokojstvo?

- Nepopravljivi sam idealista u verovanju da nemoguće ne postoji, ali bez obzira na to kakav nam je put i u šta verujemo, mislim da je veliki dar dat onima koji se odvaže da oslušnu smernice svog srca, što u ovom svetu, gde smo odmalena uslovljeni raznoraznim "trebanjima" i "moranjima" koje nam nameće društvo i okolina, sve više poprima dimenzije jednog uistinu junačkog podviga.

Knjigu ste posvetili svom ocu Bori.

- To je jedna od onih veoma ličnih posveta koju samo onaj kome je namenjena može u potpunosti da razume, a nastala je iz jednog, za mene, veoma posebnog trenutka bliskosti pre nego što nas je napustio. Bora je, inače, bio veoma zainteresovan za moju književnu karijeru i sa velikim nestrpljenjem je čekao na taj drugi roman. Često mi je, iz one najčistije roditeljske želje da mu dete bude uspešno, sugerisao: "Jao, samo da ti ovaj roman bude deblji od prvog... delovaće, nekako, impozantnije. I ubaci malo više dijaloga, narod to voli, biće lakše za čitanje..." Bora je bio izrazito duhovit i zabavan otac, i mogu samo da se nadam da je makar delić tog duha preneo i na mene.