Žarko Laušević: Moja karijera ne zavisi od mene

FILM reditelja i scenariste Miroslava Momčilovića "Smrdljiva bajka", koji je još od početka snimanja pratila ogromna pažnja medija zbog činjenice da je posle pauze od 15 godina glumac Žarko Laušević opet stao pred kamere, prikazan je u ponedeljak u bioskopu "Roda" na projekciji za novinare.

Dirljivu Momčilovićevu melodramu, ljubavnu priču o dvoje beskućnika iz kanalizacionog šahta, Momi i Emi (igraju ih Laušević i Jelena Đokić), koji iako poniženi i odbačeni od svih postaju metafora svega dobrog, ljudskog, čistog i uzvišenog u čoveku, novinari su ispratili ovacijama. Pres konferencija na kojoj je predstavljen deo ekipe filma bila je i prvi javni nastup glumca koji od 1999. godine živi u Americi.

Objašnjavajući za "Novosti" šta je njemu lično najuzbudljivije u liku Mome, čoveka koji je emigrirao iz sopstvenog života, i kako doživljava povratak pred domaću publiku (poslednji put igrao je u filmu "Nož" 1999.), Laušević je izjavio:

- U prvom trenutku mi se učinilo da taj čovek nema nikakve veze sa mojim životom, i možda je baš to ono što me je privuklo. Ta udaljenost od ličnog iskustva verovatno je bila presudna da prihvatim ulogu. A opet, u toku rada, kako to neminovno biva, kada se kopa, čeprka po sopstvenom iskustvu, po prošlosti, dolazi se i do nekog ličnog "materijala".

* Kako izgleda to, kako kažete, povlačenje iz sopstvenog života?

- Ne znam, to je nešto što smo pokušavali da otkrijemo tokom rada, u okviru svake scene, u okviru neke intime kad je Moma sam. Povlačenje iz onoga što je nekada bio ili pokušavao da bude sigurno mu menja karakter, jer nailazi na stvari koje utiču na njega i sudbinski menjaju njegov život. Ali, činjenica da se prvi put zaljubio valjda je najveća promena u njegovom životu. I ta ljubav jeste nešto što ga pokreće dalje, što u njemu stvara inicijativu za životom. Menja se Moma, jer svi se menjamo.

* Kako biste vi danas definisali ljubav?

- Ljubav je valjda i to što smo u svojim bićima našli razloge da uradimo nešto za te ljude koji su beskućnici. Ako ćemo išta postići ovim filmom, a sumnjam da hoćemo, to je da svetu makar na kratko okrenemo pogled ka njima. To je ljubav prema toj periferiji života od koje stalno odvraćamo pogled, ne želeći da naša deca to vide, ne želeći da i sami vidimo, bojeći se da ne doživimo kakvu neprijatnost. Mi smo odlučili da budemo deo te priče koja pokušava nešto da kaže o velikoj margini društva, ne samo u Srbiji. Beskućništvo je problem koji je univerzalan, ovo je priča koja je u zavisnosti od scenografije, kostima i nekih sitnih obeležja mogla da bude deo američke ili francuske kinemataografije, mogla je da se događa i u Moskvi, i u San Francisku, Parizu, a eto, i Beograd ima svoje beskućnike.

* Šta će se dalje dešavati sa vašom karijerom ovde - da li ćemo vas uskoro videti u pozorištu, drugom filmu, ili ćemo opet čekati narednih petnaest godina?

- To su stvari koje ne zavise od mene. One će se dogoditi, ako bude trebalo. Ako ne, i to je dobro. Gluma je moj zanat, to je nešto što je dugim nizom godina bio deo onoga što sam najviše voleo u životu, s tom idejom sam prišao i čitavom projektu "Smrdljiva bajka". Radeći na ovom filmu prisećao sam se nekih starih stvari i otkrivao nove, otkrivao divne partnere, glumce koje sam ranijih godina viđao po nekim našim filmovima koje volim da gledam. Imao sam sreće da ovog puta budu i moji partneri, i naravno, velika radost me je obuzela kad sam saznao da će Jelena Đokić biti moja partnerka. Ne mogu da kažem da je to glavni kvalitet filma, ali jeste velika stvar za ovu priču, a i za nju samu.