POSTOJE pisci koji su jednostavno sastavni deo odrastanja brojnih generacija, koji obeleže detinjstvo, početak života, koji za ceo život usmere mladog čoveka i koji ga pripreme i nauče da se raduje u otkrivanju sveta preko literature. Takav pisac je bio Branko Ćopić - partizan, šeret, veseljak s tužnim licem i dvostrukim življenjem života. Između pošalice i dosetke i depresije, između slave najčitanijeg, najtiražnijeg i najprevođenijeg književnika i pritiska državne aparature da slome u njemu trajne ljudske vrednosti. Ono što mladima danas znači Hari Poter, to će generacijama i generacijama značiti njegovi junaci magarećih godina i orlova koji su rano poleteli.

Stradanije Branka Ćopića, kako je Ratko Peković, nazvao knjigu o njemu, počelo je odmah na početku. Jugoslavija se oporavljala od krvavog rata i prvih posledica razorne rezolucije Informbiroa i raskinutog zagrljaja sa Moskvom. Zemlja se lagano oporavljala, ali sa oporavkom lagano su rasle i mnogobrojne privilegije onih koji su zaseli da vladaju u ime naroda.

Te daleke 1950. godine bilo je sparno leto, kako inače i danas zna da bude u Beogradu. Duško Kostić, glavni i odgovorni urednik "Književnih novina", zaključio je avgustovski broj i krenuo je ka rodnom Ivangradu, ne pomišljajući da će najnoviji satirični zapis Branka Ćopića "Jeretička priča", uzdrmati sam vrh nove države. Na autobuskoj stanici dočekali su ga drugovi iz Komiteta i saopštili da se prvim autobusom vrati za Beograd i da sutra uveče u sedam sati bude u redakciji. I ništa više. Uspeo je nekako da stigne na vreme. Kad tamo Ćopić. Sproveli ga do redakcije. Ni on ne zna ko ih je i zbog čega okupio.

OKO devet, ušla su dva druga u kožnim mantilima i strpala ih u crveni "bjuik" sa zamračenim staklima. Kakve li simbolike njihova, komunistička, crvena boja i automobil simbol kapitalizma. "Goli otok", prošlo im je kroz glavu. Neko ih je ocinkario ako su negde nesmotreno neku lepu o Staljinu rekli.

POLEDICA U jednom od izveštaja o kretnju Branka Ćopića piše: "Onoga dana kada je u 'Borbi' izašlo saopštenje CK SKJ povodom Đilasovih članaka, Ćopić je uveče u Klubu književnika pitao svakoga ko je ušao je li za Đilasa ili ne. Neposredno posle Plenuma, međutim, pred izvesnim licima je nedvosmisleno ali i prilično jasno rekao: - Gadna je ova beogradska klizavica. Onomad se umalo ne đidnu'. Ovim je hteo da kaže kako mu je malo trebalo da pre Plenuma "sklizne" po Đilasovoj liniji, ali se eto na vreme povukao... Ćopić je tih dana, ukoliko bi ga neko pitao je li za Đilasa ili ne, obično odgovarao: "Ja sam za Đidu...ali Veselinovićevog".

Ali, umesto u Udbi, našli su se pred Đilasom.

- A ti onako, Ćopiću! Tvoja satira i "Jeretička priča"! Hrana za malograđane, povlađuješ sitnoj buoržaziji i čaršiji... A i tvoja literatura, sve sami seljaci, Jovandeke i ostala seljačka bratija, a gde ti je Partija, nje kod tebe nema... - Đido kritikuje, upozorava, čini to meko, nenapadno, ne strogo i narogušeno, kao više drugarski.

Saznao si, veli, da Partija priprema akciju protiv privilegija, pa si, da ispadneš hrabar, prvi opalio. Kao onaj borac u ratu koji, ne čekajući komandu, ispaljuje prvi i tako otkriva položaj... - i sve u tom tonu.

Branko se pogurio, klima glavom i onako skrušeno cedi kroz usta:

- Joj što pametno govoriš druže Đido. Kako si sve to dobro uočio. A ova moja glupa bosanska glava ne umije da sve to razluči... kako ti to dobro vidiš... - povija se i dovija Branko.

Pri kraju razgovora, Đilas je otvorio veliku kasu, uze onaj silni materijal koji je stajao ispred njega i strpa ga u nju.

- Sad smatraj da je sa ovim sve svršeno - reče Ćopiću.

Izašli su ošamućeni. U hodniku Duško prošapta:

- Jeftino smo prošli!

MNOGO godina docnije, u Herceg Novom, posle svih Đilasovih stradanija i zatvora, negde posle Brionskog plenuma, srešće se prvi put od te avgustovske epizode, bivši ideolog partije i bivši glavni urednik "Književnih novina".

- Niko me u životu nije zaje... kao Branko one noći kod mene u kabinetu povodom "Jeretičke priče" - biće prve reči koje je Đido izgovorio dok su pružali ruku jedan drugom.

Ipak se na tome nije sve završilo kako je Đilas obećao.

Najpre će on i Moša Pijade posvetiti dve pune strane "Borbe" u odbranu od pošasti zvane Branko Ćopić. Zamislite, on se usudio da napiše priču kako jedan ministar i njegov pomoćnik letuju u luksuznoj vili u Dubrovniku sa porodicama i pride svastikama i još kojekavim osobljem, a usput spominje i generala i nekog udarnika. Ali ni to im nije bilo dosta. Toj osudi pridružiće se i važan funkcioner tog vremena Dušan Popović, ali i poznati pisci i kritičari, Skender Kulenović, Mihailo Lalić, Velibor Gligorić, Oto Bihalji-Merin i Milorad Panić Surep.

Ali, ni to nije bilo dosta. Na Kongresu AFŽ-a, u Zagrebu, oglašava se, niko drugi do najveći sin naših naroda i narodnosti, sam Josip Broz. Nimalo nevino, nimalo naivno.

TITO je u Ćopićevoj "Jeretičkoj priči" video aluziju "na naše najviše rukovodstvo". Jasno je rekao da on lično takvu satiru neće dozvoliti, ali da pisac neće biti ni uhapšen.

Ironijom sudbine u prvim redovima sedela je stara Ličanka Soja, Brankova majka. Legenda kaže da je hrabra starica prišla maršalu i rekla mu da njen Branko nije izdajnik. O tome u partijskim arhivskim dokumentima, naravno, nema ni reči.

Veselog Krajišnika sve to je odviše zabolelo i dozlaboga uplašilo. Stalno je ponavljao rečenicu: Što baš teškom artiljerijom na vrapca!

REVOLUCIJE BEZ ORUŽJA Ćopić je rođen 1. januara 1915. godine u selu Hašanima pod planinom Grmeč. Pohađao je učiteljsku školu u Banjaluci i Sarajevu, a završio u Karlovcu, a Filozofski fakultet u Beogradu. Posle rata neko vreme je bio urednik dečjih listova u Beogradu, a potom postaje profesionalni književnik. Smatra se jednim od najvećih dečjih pisaca svog vremena. Objavio je više od 50 knjiga pripovedaka, romana, poezije i dečje literature. Prevođen je na ruski, engleski, francuski, nemački, ukrajinski, poljski, češki, bugarski, slovenački i mađarski jezik. Bio je član SANU i ANU BiH. Bio je nosilac "Partizanske spomenice". Gostojući jednom prilikom u Studentskom gradu, spominjajući spomenicu Branko je rekao: - E ta moja generacija baš nije imala sreće. I prvu i ovu drugu revoluciju (seksualnu) dočekala je bez oružja.

Ali Branko ne bi bio Branko kad i ovakve situacije ne bi pretvarao u šeretluk. Tekst Titovog govora iz Zagreba u kome on kaže da neće biti hapšen isekao je iz novina i zalepio na vrata stana. Kanda, da podseti zaboravne drugove, naročito one u kožnim mantilima, šta je rekao njihov vođa i učitelj.

Usledili su dopisi komitetima o Brankovoj nepoćudnosti... U njegovoj Bosni, ali i ne samo u Bosni, počeli su da ga izbacuju iz školske lektire. Oko njega lagano se širio prazan prostor. Počeli da ga izbegavaju i najbolji drugovi. Za svaki slučaj. Ali neki drugi ljudi počeli su da se vrzmaju oko njega. A njegov dosije je bio sve deblji. I partijski, u Gradskom komitetu, i policijski u Udbi. Punili su ga ravno sedamnaest godina.

A ON, umoran od svojih satira na račun sitnih buržuja, religije, popova, crkvenjaka, hodža, nije hteo da zatvori oči pred socijalnim i političkim pojavama u novoj, njegovoj komunističkoj i pravednoj Jugoslaviji. U pismu, naslovljenom Veljku, najverovatnije Vlahoviću, drhtavom rukom ispisuje: Nije me majka Ličanka rodila da puzim i previjam se i više volim da me čak i anarhistom nazovu, i drskim i bezobraznim čovjekom, nego li književnikom bez kičme, bez dostojanstva i savjesti.

I tih dana u "Klubu književnika" sedeo je jedne noći sam samcit... Niko da ga pozdravi, a kamoli da sedne. Kad u neko doba nailazi Andrić i pravo za njegov sto. Priča nešto o Geteu i ljušti jabuku. Branko ga gleda u čudu i misli da on ne zna šta se sa njim dešava i da je zbog toga seo. Kad u jednom trenutku, budući nobelovac, procedi:

- Jebo ti take šale, piši romane, njih ionako niko ne čita - reče Andrić.

Niko pre, a kažu, niko ni posle nije čuo Andrića da psuje.

I počeo je da piše romane. Ali, avaj, kada je objavio "Gluvi barut" prošao je kroz isti partijski "topli zec" kao u vreme "Jeretičke priče" i konačno 1960. izbačen iz Partije.

Život je skončao 26. marta 1984. godine, skočivši sa mosta u Brankovoj ulici. Ironijom sudbine, pod tim mostom je proveo svoju prvu beogradsku noć. Samoubistvo nadnosi se, i danas, kao neka mračna senka, nad njegovim bogatim delom. Odneo je u smrt mnoga pitanja. I svoja, i naša. Branko će tamo sedamdesetih godina, u predgovoru "Bašti sljezove boje", uputiti opomenu, koju tad nismo razumeli. Piscu su se ukazali crni jahači, konjanici Apokalipse, aveti razaranja i požara, neman koja se sprema da sve satre - ognjišta i krovove, detinjstva i ceste, sela i čitave gradove. Tek dvadesetak godina kasnije ta poruka će postati jasna.