UMETNIK mora da bude istovremeno i svetac i besan pas!” - govorio je 1919. godine u Parizu Antoan Burdel, čuveni Rodenov učenik, svojim studentima, oblikujući ih duhovno ali i telesno, poput svojih grandioznih skulptura iz L’Acadmie de la Grande Chaumire. Među tom odabranom grupom bio je i Sreten Stojanović iz Prijedora. Pored njega Alberto Đakometi, čijoj kudravoj glavi Sreten nije mogao da odoli, pa zbog njene plastičnosti mladog Đakometija uzima za model. Kako je Sreten Stojanović stigao do Pariza i uspeo da bude primljen u takvu školu zanimljivo je koliko i njegova umetnost. Naime, kao pripadnik Mlade Bosne, po atentatu na Franca Ferdinanda, koji je izveo njegov drug Gavrilo Princip, Sreten i njegov rođeni brat Mladen (kasnije legendarni doktor Mladen Stojanović sa Kozare) bivaju uhapšeni i nakon procesa Mladobosancima 1915. zatočeni do amnestije 1917. Od Bihaćke kule do Zeničke tamnice... O tim teškim danima najbolje govori on sam u svojim “Ispovestima” (izdavači RTS i Fondacija Sreten Stojanović, Beograd, 2015).

I u najvećem mraku ukaže se zračak svetlosti, pa tako na robiji u Zenici Sreten spoznaje samoga sebe. Glavni majstor za rezbariju, prvi Sretenov mentor - Salko shvata da pored njega stoji neviđeni talent. Nakon robije Kosta Hakman pronosi vest da je legenda rođena. Glas je stigao daleko. U Zagrebu već uigrani par mecena, Krista i Đurica Đorđević, preuzimaju brigu o Sretenu i šalju ga prvo na školovanje u Beč kod Franca Celeznog, poznatog po dekorativnoj skulpturi i radu u drvetu. Za rad u kamenu izabran je poljski vajar Stanislav Roman Levandovski, koji je učio kod Rodena u Parizu. Uvidevši da je njegov učenik prevazišao učitelja, savetuje mu da napusti Beč i ode u Pariz, središte umetnosti i naprednih ideja.

OPASAN I JAK SRETEN je učestvovao i u osnivanju Srpskog kulturnog kluba. Družio se sa ljudima sličnog senzibiliteta: Milom Milunovićem, Lubardom, Ivom Andrićem, Dobricom Ćosićem, Đurom Pucarom, Mustafom Golubićem, Zukom Džumhurom... Bio je narodni poslanik, rektor Likovne akademije, likovni kritičar, akademik... Opasan i jak, dubokog glasa: Le Grand Serb - tako su ga od milja zvali još u Parizu.

Sledeće tri godine Pariz postaje Sretenov dom. Na vrata škole Antoana Burdela Sreten donosi svoje dve skulpture, izlivenu bistu majke i bistu oca izrađenu u granitu. Tako se upisuje u panteon besmrtnih. U januaru 1920, na Nacionalnom salonu u Parizu, Sreten Stojanović izlaže po prvi put. U njegovom skromnom ateljeu bilo je već oko dvadeset skulptura.

Sreten se 1922. vraća u Beograd. On više ne živi boemskim životom karakterističnim za Monparnas, Rotondu... Posvećuje se porodici i radu. Dramatična politička zbivanja u domovini nisu dozvolila umetniku da utone u porodičnu idilu. Kako u svom životnom tako i po svom političkom opredeljenju, bio je komunist. Uoči njegovog povratka Komunistička partija je zabranjena. Izigrana je volja naroda, nasilno uvedena nova uprava, zavedena je diktatura. 22. avgusta 1920. KP je pobedila u Beogradu i drugim gradovima u Srbiji. Beograd je postao Crvena komuna. Filip Filipović izabran je za gradonačelnika. Komunisti su položili zakletvu i krenuli u beogradsku opštinu na posao.

Tadašnji ministar policije, Milorad Drašković, zabranio im je da uđu u opštinu i dovedeni su drugi na čelo grada. Plašeći se štrajkova i opšte pobune vlast u decembru proglašava Obznanu kojom se zabranjuje Komunistička partija. Ukidaju se komunistička glasila, konfiskuje se partijska imovina i arhiva, državni činovnici članovi Partije dobijaju otkaze, studentima ukidaju stipendije, policija prebija po ulicama komunističke aktiviste... Kao epilog, u zatvorima je oko deset hiljada ljudi. Komunisti prelaze u ilegalu. Sreten sa njima.

Zvanično, Sreten radi u holu kuće svojih mecena, bračnog para Đorđević, u Ulici Strahinjića bana 61. Pet godina radio je na “najvećem ansamblu drvenih reljefa” (Lazar Trifunović). Od 1922. do 1927. izradio ih je 36, neke koje su više od dva metra, sa motivima života Srba pod Turcima: igre mladića, raspeća, otmica devojaka, prodaja robinja... Nažalost, kuća strada u nemačkom bombardovanju 6. aprila 1941. Ostala je samo fotografija. Ženi se Jelom Milošević, sa kojom dobija kćer Jovanku.

Za života nižu se uspesi ovog darovitog umetnika i političara u izvornom, antičkom shvatanju tog pojma. Sreten Stojanović radi i izlaže od 1920. - do kraja života. Umro je 29. oktobra 1960. Stvorio je izvanredna dela: od divne sitne plastike do monumentalnih spomenika srpskim velikanima poput spomenika Karađorđu, Filipu Višnjiću, Njegošu, spomenik kralju Aleksandru, spomenik Slobodi na Iriškom vencu, spomenik u Kumanovu...

Sreten je zadužio naš narod i sa delima koja se zasnivaju na našoj duhovnoj tradiciji. U Beogradu je 1927. organizovan Drugi vizantološki kongres. (Prvi je održan u Bukureštu 1924) Na njemu je učestvovalo preko 200 naučnika iz čitave Evrope. Za tu priliku Sreten je u sali Univerziteta izložio 11 ikona u drvetu. Po svedočenju Milana Kašanina, Beograd je tih dana bio epicentar borbe za očuvanja srpske duhovne baštine. Ta borba i danas traje. Da nije lako znalo se i tada. Sreten je bio sin pravoslavnog sveštenika i odgojen je u duhu slobodarske borbe za opstanak srpskog naroda. Svemu tome dao je svoj pečat boreći se i za lepotu našeg nacionalnog bića.