Novosti pronašle ratni dnevnik

NAROD ga, iznenada, opazi i kao bujica polete vagonu, dižući kape uvis i kličući" "Živeo kralj!". Viđao sam ga bezbroj puta i ranije, ali sam, instinktivno, kao i ova nepregledna masa, osetio potrebu da mu se približim, da ga svi u ovim najstrašnijim trenucima u našoj istoriji uverimo da smo uz njega, da ćemo za njim poći ma kuda bilo. I da ga nećemo ostaviti nego, ako suđeno bude, zajedno s njim popiti čašu do dna.

Ovo je, 24. oktobra 1915, u carskom Kruševcu prepunom izbeglica, u svom ratnom dnevniku zapisao Vasa Eškićević (1867-1933), jedini Srbin koji je, kod njenog profesora, čuvenog Ilje Rjepina, završio Imperatorsku likovnu akademiju u Petrogradu, odakle je 1914. pohitao u Srbiju, da se otadžbini stavi na raspolaganje. Razbacano u nekoliko iskrzanih svesaka, ovo bolno, nikada objavljeno svedočanstvo srpske golgote i slave "Novosti" su pronašle u Rukopisnom odeljenju Matice srpske.

"'Ne bojte se, braćo i deco moja. Bog i pravda su na našoj strani i mi ćemo se, ma gde bili, osvetiti našim dušmanima' - odlučno im je", beleži Eškićević, "odgovorio stari kralj".

U tom trenutku, herojska odbrana Beograda je već bila pala, a trupe maršala Augusta fon Makenzena krenule u prodor moravskom dolinom. Namera im je bila da sa Bugarima koji su, istovremeno, mučki i bez objave rata na Srbiju udarili sa istoka i juga, srpsku vojsku opkole i unište na Kosovu.

A tamo su se, svedoči o tome i Eškićevićev dnevnik, kretale nepregledne kolone ranjenika, mase izbeglih civila, mnoštvo žena i dece... Kroz veliki zbeg koji će, u naredna tri meseca, proći i strašnu golgotu Albanije je, piše on, strujalo samo jedno pitanje: "Hoće li istrajati srpski vitezovi koji su mu branili odstupnicu?"

"Bili smo nadomak Prizrena, kada su stigle vesti da je vojvoda Stepa Stepanović kod Lebana porazio bugarskog generala Todorova i slomio levi krak dušmanskih klešta, a rudnički lav vojvoda Živojin Mišić desni - Kevešov i fon Gazvicov - u trouglu Save, Drine i Zapadne Morave", beleži Eškićević.

U Dušanovom carskom gradu je, nastavlja on, još tinjala nada da će se naša vojska prikupiti i konsolidovati i, kako je predlagao upravo vojvoda Mišić, baš na Kosovu sa neprijateljem ući u odlučnu bitku. Mišićev predlog nije prihvaćen, a Eškićević je, nekoliko meseci docnije, velikom vojskovođi rekao da to neprihvatanje smatra greškom.

"Vojvoda se na trenutak zamisli, pa jetko i sa gorkim osmehom reče: 'Šta ćete, kad ljudi zaboravljaju da države mogu da se unište, ali i usprave za 24 sata'", opisuje Eškićević taj razgovor.

Put već zavejanih albanskih gudura, Eškićević je, pravcem Đakovica - Vezirov Most - Ljulj Kula - Skadar, iz Prizrena krenuo 30. novembra, četiri dana posle vrhovne komande. To strašno putovanje su, na svakom koraku, označavali glad, patnja i smrt. Uvek jezivo, a ponekad i zaista nepodnošljivo bolno.

"Beše sa nama i jedan dečko od svojih 12 godina, po imenu Trajče. Majka mu umrla, oca mobilisali, pa krenuo da ga traži. Usput nam, sa detinjom verom, priča kako je čitao 'Roždanik' gde mu piše da će videti mnoge zemlje i gradove. Osta nam, iznemogao i smrznut, nadomak Skadra", beleži Eškićević.

Sa ostacima kolone u kojoj se kretao, on je u Skadar stigao 20. decembra 1915. Odatle je, u februaru 1916, prešao na Krf, na kojem će, sada već kao službeni slikar pri štabu I armije, na impresivnim platnima poput "Povlačenja srpske vojske preko Albanije", "Doline smrti", "Srpske konjice" ili "Opela na ostrvu Vidu", ovekovečiti niz potresnih prizora. Nastaviće, međutim, da piše i svoj dnevnik u kojem će se, već u septembru treće ratne godine, naći i potvrda proročanskih reči starog kralja, izgovorenih u Kruševcu.

"Na Kajmakčalanu oko četiri sata popodne nastade jedan pakao. Naša III armija ga poče zasipati tako strašnom topovskom vatrom da je ceo bio u dimu i plamenu. U pola sedam, pridružiše joj se i puške i mitraljezi, a pola sata docnije naši sokolovi mu, nazadrživim bajonetskim udarom, osvojiše i najviši vrh", opisuje on veliku pobedu oporavljene srpske vojske, vrlo značajnu za potonji trijumfalan povratak u otadžbinu.

U srpskoj uniformi, Eškićević će ostati do poslednjeg dana Velikog rata. U njoj će, 9. novembra 1918. umarširati i u tek oslobođeni Novi Sad, u kojem će ostati da živi. Čak ni tada je, međutim, neće sasvim skinuti, naprotiv. Do smrti 1933. Novosađani su, vrlo često, na varoškim ulicama mogli da sretnu njegovu visoku, uspravnu priliku u ratnoj uniformi, na čijim grudima je, ponosno, blistala "Albanska spomenica".

IZUZETAN OPUS

EŠKIĆEVIĆ je rođen u Irigu, a u Petrograd je stigao na preporuku ruskog sveštenika Teofana Kardaševa, koji je njegov dar zapazio u Narodnom pozorištu u Beogradu, gde je jedno vreme radio kao scenograf. Impresivan slikarski opus koji je ostavio danas je rasut po muzejima, galerijama i privatnim zbirkama. Istorijska kompozicija "Zabajkalski kozaci u mandžurskim klancima", sa kojom je kod Rjepina diplomirao u Petrogradu, nalazi se u "Ermitažu", a "Veliki četvrtak u VI veku u Rusiji" u moskovskoj Tretjakovskoj galeriji.

DOČEK NEMACA

NE beleži Eškićević u svom ratnom dnevniku samo primere hrabrosti i stradanja, on piše i o naličju ljudskog karaktera.

"Ja neću odavde, mi smo socijaliste i ostaćemo ovde da dočekamo Nemce", beleži, tako, reči koje mu je, 27. oktobra 1915. u Kruševcu, uputio tadašnji socijalista, a poratni vođa jugoslovenskih komunista Filip Filipović. "Nisam mu rekao ništa, samo sam ga pogledao s gađenjem i prezirom i krenuo dalje sa iznemoglom vojskom i napaćenim narodom."