SVAKI đačić u Srbiji zna kojim jezikom govori, samo Srpska akademija nauka i umetnosti ne zna - rekao je pre dve godine pesnik Gojko Đogo u razgovoru za "Novosti", misleći na veliki Rečnik SANU i njegovo ime.

Nedavno objavljeni 19. tom Rečnika srpskohrvatskog književnog i narodnog jezika SANU ponovo je izbacio na površinu bolno pitanje zašto se naziv konačno ne promeni u "srpski". Zašto se jedino mi držimo nepostojećeg jezika? Zapravo, nijedna knjiga ovog dela nije izašla a da nije aktuelizovana ova zagonetka. Čak je i nosilac posla izrade Rečnika, Institut za srpski jezik SANU promenio ime, ali projekat, za koji se kaže da je najznačajniji i najveći kulturni zadatak naše zemlje - nije. Nemamo drugog primera gde se tako čuva termin "srpskohrvatski".

Zanimljivo je ovde uočiti i kako prilikom predstavljanja 19. knjige u Akademiji, govornici Miro Vuksanović, Goran Petrović i Rajna Dragićević nisu nijednom upotrebili pomenuto zvanično ime, već samo "Rečnik SANU".

Nije mali broj srpskih intelektualaca, pisaca i lingvista koji tvrde da ovako samo radimo za Hrvate, da nam je oko vrata teško nasleđe prošlosti i jugoslovenski kontinuitet za koji se prećutno zalažemo. Nadležni, ipak, tvrde da je problem složen, te da je presudna politika a ne lingvistika. To što politika, kao obično, ide na srpsku štetu, druga je stvar. Ukratko: jezik je stub identiteta, a logično preimenovanje u "Rečnik srpskog književnog i narodnog jezika" ugrozio bi identitet naših komšijskih država, izbio bi međunarodni problem. Ono što je rizično nekada je, međutim, spasonosno i neophodno, rekao nam je svojevremeno Milo Lompar, po ovom pitanju.

Rukovodilac izrade Rečnika, dr Stana Ristić, podseća da je od kraja 19. veka i ideje Stojana Novakovića da se otpočne ovaj posao, građa za rečnik obuhvatala celo štokavsko područje, koje je u osnovi srpskog jezika. Novaković je delo i nazvao "Srpskim rečnikom", jer je celo štokavsko područje i bilo srpski jezik. Opet iz političkih razloga, romantičarskih ideja ujedinjenja i naše popustljivosti, taj jezik je nazvan srpskohrvatskim ili hrvatskosrpskim.

- Kada je devedesetih došlo do raspada jezičke zajednice, nove države su iz političkih razloga promenile ime, ali osnova jezika ostala je ista. Nisu Hrvati prešli na kajkavicu ili čakavski, a u Bosni i Hercegovini nisu ni imali na šta da pređu, već su proglasili Bošnjake i bošnjački jezik - kaže, za "Novosti", Stana Ristić.

Nama je sada, po njenim rečima, nezgodno da Rečniku menjamo ime, jer obrađeni korpus reči obuhvata i one koji pripadaju sadašnjoj hrvatskoj, bosanskohercegovačkoj i crnogorskoj "strani":

- Ako bismo promenili ime, upali bismo u polemike, podigla bi se velika prašina, optuživali bi nas da smo pokrali njihove reči, ili bismo morali da Rečnik "čistimo" od te građe. Ali nismo mi krivi što je i Krleža pisao srpskim jezikom. Suludo je da se projekat dovede u pitanje zbog politike.

Akademik i predsednik odbora za rečnik SANU Milosav Tešić smatra da mnogi ljudi posle raspada socijalističke Jugoslavije teško shvataju jezičku stvarnost na bivšem prostoru srpskohrvatskog jezika, u čemu se mnogo šta iskomplikovalo i dovelo u stanje van svake pameti:

- Objavljivanje Akademijinog rečnika počelo je u vreme kada je termin "srpskohrvatski književni jezik" bio opšte priznat, te je u skladu s njim urađen i njegov korpus, u koji uzgred rečeno, nije ušla nijedna reč iz politički motivisanog hrvatskog novogovora. Ukoliko bi se iz sadašnjeg njegovog naziva izbacio atribut hrvatski, to bi automatski značilo i odbacivanje svih hrvatskih izvora, ali bi se, s obzirom na sadašnju jezičku situaciju na bivšem srpskohrvatskom jezičkom prostoru, iz njega morala isključiti i leksika iz dela većine muslimanskih i crnogorskih pisaca, jer su političkim odlukama stvoreni i bošnjački i crnogorski jezik.

Šta je sada bolje: dovršiti ovaj rečnik ili ga ostaviti nedovršenim i započeti izradu višetomnog rečnika istog tipa, ili samo Rečnika savremenog srpskog književnog jezika? Profesor Rajna Dragićević smatra da naziv Rečnika treba promeniti, a Tešić da nijedno rešenje u vezi s promenom imena nije bez nedostatka.

- S nedostatkom je (makar i formalnim, ako ne i kojim drugim) i njegov još uvek važeći naziv - kaže Tešić. - I s tim imenom, on je po broju srpskih izvora, neuporedivo većem od ostalih, po načinu izrade, ali i po duhu i tonu - prvenstveno srpski rečnik. Štampa se ćirilicom, piše ekavicom.

Tek je pola posla završeno, čeka nas još više od deset narednih tomova, kraj se ne nazire, ali je izvesno da ćemo i kroz čitav 21. vek "braniti" uspomenu na nekadašnje bratstvo.

  1. VUK KAO ZAŠTIĆENI SVEDOK

KAO literarni odgovor na pitanje imena rečnika, dopisni član SANU Miro Vuksanović, za "Novosti", nudi "autorizovanu izjavu srpskog jezikoslovca":

"Kada sam 1959. godine, čim je krenuo veliki Rečnik SANU, čije ime do danas nije promenjeno, bio punoletan, sa dvadesetak dok smo najkuražniji, hteo sam hitno da pozovem Tita i njegove najodanije saradnike. Izdao bih komandu za zbor na Dušanovcu, zbog carskog imena da im zadam što više zorta, naredio da ne smeju preko svojih žbira da zaviruju šta pišem i o kome, rekao da im s pameti ne pada da me muštraju po svojim pustim lovištima. Podvukao bih, oštro, svakome ponaosob da ću ih smesta posmenjivati (to je barem tada bilo lako izvesti) ako se veliki Rečnik SANU ne bude zvao srpski. Za zaštićenog svedoka uzeo bih Vuka Karadžića koji je davno naučnim načinom utvrdio da je sve što je kazano štokavski u celosti srpsko, da tako i tim jezikom govore Srbi tri zakona. Ali, nešto me je smelo, viši interes, šta li je već bilo, pa zamisao nisam ostvario. Danas, sa bezmalo devedeset godina, dok ovo pišem, priznajem svoj veliki propust iz 1959. i kasnijih, naročito skorašnjih, godina, ali dosledno i uvek govorim da je moj jezik jednako i uvek srpski, mada su uzeli običaj da ga i drukčije zovu.

Zato još jednom objavljujem na svim jezicima srpskog jezika da je veliki Rečnik SANU bio i ostao srpski, po struci, istini i pravdi, a srpskohrvatski po političkim nalozima čije su posledice trajne."