GODINE podnosim kako se mora, ne žalim se. Više nemam želja. Vreme čini svoje. Bilo je sreće, bilo je i priznanja. Bojan je bio najvažniji čovek u mom životu, najsjajnija ličnost. Žiška koja je stvorila sve - kaže u razgovoru za “Novosti” uoči sutrašnjeg, 92. rođendana, poslednja diva naše scene Mira Stupica.

Obeležića ga daleko od svetla reflektora, pod kojima su i njena blistava karijera i privatni život, proticali svih ovih godina. Oko glumice dvadesetog veka (“krunisane” u velikoj anketi našeg lista), sutra će se okupiti najbliži. Iz Pariza dolazi unuka Mia s praunukom Maksimom, tu je i snaha Karolina (supruga pokojnog brata Bore Todorovića), bratanci Srđan i Dana. Lep povod za okupljanje porodice iz koje je poniklo nekoliko izuzetnih umetnika.

Naša glumica u stanu na Dorćolu provodi mirne penzionerske dane. Poslednji put u javnosti pojavila se proletos, na proslavi Dana Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Teatra koji je stvorio njen suprug Bojan Stupica, a čiju istoriju su gradili njih dvoje. Bojan i Mira, imena koja su se decenijama izgovarala u paru - kao Olivije i Vivijan Li, Sartr i Bovoar, Ponti i Sofija Loren...

- Najvažnije mi je da se njega sećaju. Veliki dar, profesionalni i ljudski. Krut, disciplinovan. Ne znam čime sam ga otvorila. Svi su oko njega leteli, ja nisam. Valjda zbunjen, pitao se ko je ta osoba koja se ne interesuje za njega. U privatnom životu bila sam njegova kraljica... Izdvajao se talentom, božjim darom. Bilo je i lepših od mene, ali i ja sam posedovala dar. Imala sam karijeru i pre njega, ipak, ne tako veliku kao kasnije zajedničku. Njegova je nadvisivala sve ostale, pa i moju. Tempi passati... Četrdeset pet godina je prošlo od njegove smrti, ne mogu da verujem. Znam i zašto. Bojan je stalno sa mnom, ne samo u najlepšim godinama života.

UNUCI I PRAUNUCI Velika karijera traži i velike žrtve. Koliko se to odražavalo na njen privatan život, na majčinstvo?
- Nažalost, jeste. Deca oko mene su dosta otpatila, ali su me razumela. Mnogih nema, moje ćerke...
Za mene su i dalje tu, prisutni. Živi. Toliko ih volim i toliko mi nedostaju... Sada čekam moju unuku Miu. Posebno se radujem sedmogodišnjem praunuku Maksimu. Često mi svrati Borina Karolina. Mio čovek, divna žena. Srđan je dolazio sa sinom Dejanom. Evo, ova slika ovde, to je naš Deki. Pre mesec dana posetio me je i Bojanov sin Matej i unuk Matej. Žive u Ljubljani, mlađi Matej je slikar. Eto, imao je ko da nasledi Bojanov dar...

Suvereno je vladala pozorišnom scenom, obožavala ju je i publika i kritika. Bezrezervno joj je verovala, od uloga pozorišnih heroina do prostodušne, neuke Kike Bibić. Talentom i beskrajnim šarmom osvajala je sve čega se dotakne.

- Nikad uloge nisam gledala iz daljine. Uvek izbliza, onda bih automatski znala koje su velike, koje male. U ovim godinama mnogo toga je odletelo. Ne mari. Važno je da je nekome doletelo, taj ga čuva. Ja ne moram, već sam ga dala.

Svaka njena misao je i dalje precizna, tačna, puna životne mudrosti proistekle iz proživljenog iskustva. Mnogo toga je stalo i u njenu knjigu “Šaka soli”: memoarsku prozu, koja je doživela trinaest izdanja, ali se i dalje traži u knjižarama i bibliotekama. Danas ne piše. Puno, kao i uvek čita. Na stočiću zatičemo dve knjige, “Miris kiše na Balkanu” Gordane Kuić i “Stogodišnjak koji je iskočio kroz prozor i nestao” Junasa Jansona. Tu su i “Večernje novosti”.

- Čitam novine, gledam televiziju. Retko izlazim iz kuće. Ništa me ne privlači. Sve je nekako usko i stakleno. Ne izaziva čoveka... Ništa više i ne očekujem. Živim od danas do sutra. Vreme čini svoje, više nego što mi svojim ljudskim životima možemo. Najčešće mi se u sećanje vraćaju neke slike. Sećam se mojih i Bojanovih razgovora, uglavnom o pozorištu. Sve što je on uradio bilo je dobro i korisno. Velika ličnost, a velike ličnosti nisu uvek voljene, naročito od slabijih. Morao je da ponese i taj teret, ljubomoru i nerazumevanje.

O njihovoj ljubavi se pričalo i prepričavalo. Ali, Miru Stupicu volela je i cela nekadašnja Jugoslavija. Biti i voljen i poštovan nije uvek lako. Kako je njoj bilo?

- Divno je to osećanje. Obavezuje te da ne klizneš, da ostaneš tu, takva kakvu te prihvataju i vole. Nešto je bilo i u mojoj prirodi. Nisam izmišljala niti pronalazila kako se “hvata” publika...

Da li joj danas publika nedostaje, smeta li joj samoća kao prirodan pratilac starosti?

- Nisam sama, puno je divnih uspomena oko mene. Uvek mi je smetala samo nepravda. Ne prema nama dvoma nego prema drugim ljudima, onima koji su bili dobri i zaslužni, a nisu prihvaćeni kako je trebalo. Nepravedno smanjeni, skrajnuti. Trudili smo se da ih osvetlimo onoliko koliko im pripada i bili srećni kad nam to pođe za rukom. Jer, kad nekom priznaš nešto, onda on dobije krila da postigne još više. I nama kada su priznavali, radili smo još više, još lepše, još tačnije, još korisnije. Umeli smo i da oprostimo onima koji nas nisu razumeli.