JOŠ jedan novi naslov u već bogatoj internacionalnoj karijeri našeg Nikite Milivojevića: “Lukrecija Bordžija” Viktora Igoa premijerno će biti izvedena 30. jula na Atinskom festivalu (u Milivojevićevoj režiji i adaptaciji), a u produkciji samog festivala.

Ugledni srpski umetnik uveliko je poznat publici u Grčkoj, na čijoj sceni je intenzivno prisutan poslednjih godina. Između ostalog, njegove predstave “Ivanov” (Čehov) i “Zločin i kazna” (Dostojevski), postavljene u Teatru “Amore” - proglašene su pozorišnim događajem sezone, na početku novog milenijuma u Atini. Nagradu za najbolju režiju u glavnom gradu Grčke donela mu je predstava “Tri sestre” (Čehova) u Teatru “Katja Dandulaki”. Prošlog leta, umesto velike ruske literature, opredelio se za skandinavsku i Ibzenovog “Neprijatelja naroda” kojeg je režirao u Nikoziji, na sceni Nacionalnog teatra Kipra.

* Sada ste se opredelili za francusku klasiku, zašto baš za ovo delo?

- “Lukrecija Bordžija” je jedan od onih tekstova koji imaju “jak naslov”. Kada kažete Bordžije, imate utisak da svi ponešto znaju. Prve asocijacije su odmah: ubistvo, trovanje, pljačka, korupcija, nemoral. Ali, kako istovremeno sve ove teme odmah prepoznajemo i kao nešto što pripada našem vremenu, to bi moglo da znači da u stvari svako vreme ima svoje Bordžije. Svet je uvek u rukama nekih Bordžija. Jedina razlika je što su današnje Bordžije promenile malo način na koji ostvaruju svoje interese, postalo je to nekako više “sofisticirano”. Ono što je, međutim, zajedničko i onim Bordžijama nekada i ovima danas, jeste da i dalje - cilj opravdava sredstvo. Makijaveli se takođe pominje u tekstu, bio je savremenik Bordžija. Veruje se da je “Vladaoca” pisao inspirisan upravo Čezarom Bordžijom. Radi se, inače, o adaptaciji Igoovog teksta. Činilo mi se da bi, ako izbegnem razne zamke romantičarske tragedije, “Lukrecija Bordžija” mogla da bude, pre svega, priča o nemoralnosti kao zakonu vremena. I to je ono što mi je bilo najzanimljivije u komadu.

ŠIROM EVROPE Pored Grčke, iza Milivojevića je dug spisak uspešnih pozorišnih režija u zemljama širom Evrope - Švedska, Slovenija, Makedonija, Turska, Nemačka, Italija. Njegov najčešći izbor bila su probrana imena svetske literature: Kalderon, Šekspir, Eshil, Sofokle, Bulgakov, Pinter, Breht, Jonesko, Beket, Sartr, Andrić...

* Svako vreme ima svoje nemoralnosti, možda su u vreme Bordžija bile samo najvidljivije?

- U suštini, “Lukrecija Bordžija” je još jedna u nizu priča o beskrupuloznoj borbi za vlast. Kada gledate, recimo, seriju “Bordžije”, imate utisak da se u stvari radi o mafiji! Neke scene čak neodoljivo podsećaju na scene iz Kopolinog “Kuma”. Postoji dosta istorijskih činjenica koje znamo iz života pape Aleksandra VI i njegovih sinova. Međutim, kada je reč o Lukreciji i svemu onome što je vezano za njeno ime, radi se uglavnom o nagađanjima i nepotvrđenim stvarima. A u pozorištu, kao i u životu, istina je retko kada na površini. I to je ono što je uvek zanimljivo. Jer, tu negde počinje drama. Ono što je takođe zanimljivo, kada već govorimo o vremenu Bordžija u Italiji, jeste da u isto vreme žive i stvaraju Leonardo, Mikelanđelo, Rafael ... Centar civilizacije, što je Italija bila u vreme renesanse, za kratko vreme je postao obično kriminalno društvo. Mislim da nije teško izvući zaključak...

* Viktor Igo je dobar predložak za iščitavanja devijacija našeg doba?

- Za nas, koji smo navikli na uprošćavanje svih sadržaja, savremene su uglavnom one stvari koje govore banalnim jezikom naše svakodnevice i asocijacijama koje su nam odmah svima jasne i prepoznatljive. Naravno da onda može lako da se učini kako su ovakvi komadi nešto “prevaziđeno”. Međutim, posao reditelja je između ostalog i da otkrije u tekstu ono što je drugima “nevidljivo”.

* Za razliku od “nevidljivog”, kriza u Grčkoj je očigledna. Kako se odražava na kulturu?

- Zbog celokupne finansijske situacije, neki programi su otkazani. U jednom trenutku bilo je pitanje da li će se Festival uopšte održati. Moja predstava je ostala, imponuje mi i što se najvaljuje kao poseban događaj. Drago mi je i što su se ove godine među gostima Festivala našli Kasteluči, Hermanis, Tomas Ostermajer, Silvi Gilem. Tako se, uprkos krizi, i ovog puta u Atini okupilo mnogo pozorišnih zvezda...

* Dobro poznajete prilike u ovoj zemlji, zovu vas i miljenikom atinske publike. Kakva vam se poređenja nameću između naše dve sredine?

- Ni Grčka ni Srbija nisu zemlje koje mogu bilo šta da biraju. Mi nemamo mogućnost nikakvog izbora i, uglavnom, moramo da radimo stvari onako kako nam to nameću jači od nas. Što će reći, stalno smo u rukama nekakvih Bordžija. Tu smo pre svega slični. A slični smo, takođe, po uzrocima koji su nas doveli do ove tragične situacije gde smo danas: sebični interesi manjine, korupcija, nesposobni ljudi sa ogromnom vlašću u svojim rukama. Ako znamo da oko sto porodica kontroliše bogatstvo četiri milijardi ljudi na planeti, potpuno je jasno u kakvom svetu živimo...

FESTIVAL

Atinski festival osnovan je davne 1955. godine, u međuvremenu je ugostio najveća imena pozorišta, muzike i plesa. Za proteklih šest decenija na njemu su učestvovali, između ostalih, Marija Kalas, Raspopovič, Pavaroti, Teodorakis, Nurejev, Pina Bauš, japanski No teatar, Pekinška opera...


SMELA KLASIKA

U najavi predstave domaćini ističu:

- Jedan od vodećih pozorišnih reditelja Srbije odlučio se za “Lukreciju Bordžiju” Viktora Igoa, što je daleko od slučajnog izbora. Prezime Bordžija povezano je sa gnusnim zločinima, počinjenim zarad vlasti i bezgranične lične ambicije. Žudnja za moći uvek je deo nemoralne, ako ne i krivične prakse. Milivojevićevo čitanje Viktora Igoa nije površan pokušaj da se udahne novi život u elemente performansa, već smela i inovativna interpretacija klasike.