SRPSKO pozorište i film napustio je još jedan velikan glume - Vlastimir Đuza Stojiljković. Umetnik koji je svojim ostvarenjima obeležio ne samo umetnički život ovog prostora, već i čitave kulture, preminuo je u sredu u Beogradu, u 86. godini.

Glumac iza koga je ostala impozantna zaostavština - likovi u oko 130 predstava, u više od 30 serijala iz najznačajnije TV produkcije, u filmovima koji čine deo istorije srpske kinematografije - izgubio je bitku sa dugom i teškom bolešću.

Već duže vreme ležao je na intenzivnoj nezi Klinike za infektivne i tropske bolesti KC Srbije zbog pseudomembranoznog kolitisa, izazvanog bakterijom klostridija. Kako nam je rečeno u Kliničkom centru, uzrok smrti je teško opšte zdravstveno stanje. Đuza je u oktobru prošle godine doživeo moždani udar, što je ostavilo posledice na organizam.

Crevnu infekciju, izazvanu ozbiljnom i upornom bakterijom, kojom je dodatno iskomplikovano njegovo zdravstveno stanje posle teške neurološke bolesti, dobio je najverovatnije još u bolnici u Sokobanjskoj, gde se oporavljao od posledica moždanog udara. Posle šloga živeo je u domu za stara lica “Lug” gde je, prema rečima supruge Dušanke, ponovo naučio da govori i hoda.

Đuzu su voleli i cenili i kolege i najšira publika. Više od šest decenija govorilo se o njegovom šarmu, hvalila se njegova ležernost, ali se obavezno primećivalo da je mrzovoljan, zatvoren, pomalo namćorast. U jednom su se, ipak, svi slagali: da Đuza nikoga nije uvredio, ni o kome ružnu reč nije rekao, nikome nije zla naneo.

Kroz celu karijeru, kako su isticali oni koji su ga poznavali, bio ga je glas da uvek nauči tekst. Pešačio je do pozorišta, na predstavu ili probu i vraćao se peške bez obzira na to u kojem je delu Beograda stanovao. To vreme nije koristio za podizanje kondicije, već za razmišljanje i učenje teksta. Parcelisao ga je, bubao, govorio zamišljen, sam sa sobom.

- Da sam kraljica Elizabeta od Engleske, a na žalost i na sreću nisam, ja bih Đuzi dodelio titulu sera. Zašto? Zato što ima veliki dar, perfektnu glumačku tehniku, veliku inteligenciju i obrazovanje kao i posvećenost glumi, koju retko ko ima - govorio je reditelj Ljubomir Muci Draškić o Đuzinom talentu.

Ovaj nekrunisani vitez glume prisećao se kako ga je nadimak koji je dobio kao mali, pratio kroz ceo život.

- Dobio sam ga od brata koji me je zbog tvrdoglavosti nazvao Đuza, po rečima “đuz, đuz” kojima se tera magarac - sećao se slavni glumac. - Ko bi rekao da će mi ostati trajno. A nije mi se nikad sviđao. I ne znam u kom trenutku sam ga prihvatio, ali eto, već dugo živimo jedan s drugim. Posle su me samo roditelji zvali Vlasto.

Rođen je 30. juna 1929. u učiteljskoj porodici u Ražnju. Završio je gimnaziju u Kruševcu, a glumom se bavio amaterski još kao srednjoškolac i potom upisao Pozorišnu akademiju u Beogradu.

Profesionalnu karijeru je započeo 1951. u Beogradskom dramskom pozorištu, gde je radio do 1968, posle čega je prešao u Atelje 212. U BDP se vratio 1978. i ostao tamo do 1985, kada je ponovo prešao u Atelje 212, u kom je igrao do penzionisanja 1995. Često je i gostovao u brojnim predstavama, najviše u Ateljeu i BDP-u.

Tokom karijere duge više od šest decenija Stojiljković je u pozorištima ostvario više od 130 uloga. Igrao je u predstavama: “Ženidba”, “Leda”, “Šuma”, “Inspektorove spletke”, “Večeras improvizujemo”, “Ne šetaj se gola”, “Mletački trgovac”, “Plači voljena zemljo”, “Neprijatelj naroda”, “Legija časti”, “Zver na mesecu”, “Svici”, “Zlatno tele”... Pokazao se u 13 filmova, na Televiziji Beograd nastupio u više od 30 drama i 20 serija.

MIRA Banjac: DOSTOJANSTVEN

- SA Đuzom sam u Ateljeu 212 provela skoro svoj ceo radni vek. Bio je veliki umetnik, veliki glumac. Igrao je bravurozno, skoro do poslednjeg dana.

Đuza je bio i sportski duh - voleo je da pešači, zdravo je živeo, i najmanje smo mogli da očekujemo da se baš njemu desi moždani udar, koji je imao prošle godine, i koji je ostavio kobne posledice.

Žao mi je što je sa ovog sveta odlazio tako nemoćan, to je i njemu sigurno najteže padalo u čitavoj bolesti, jer je bio vrlo emotivan i dostojanstven čovek.

DEJAN Mijač: GOSPODSTVO

- ĐUZA je bio veliki glumac, njegov talenat je daleko prevazilazio njegove fizičke mogućnosti, a imao je i neverovatan sluh. Bio je odgovoran i pedantan čovek. Imao je neverovatnu koncentraciju, tako je pamtio tekst da je to bilo gotovo začuđujuće.

Đuza je umeo i mogao da igra sve - od malih, epizodnih uloga i da od njih napravi bravurozne kreacije, do najvećih. I uvek je bio svoj. A kada je neko svoj, onda može da “pokriva” sve. To su Đuzini glumački kvaliteti. Oni ljudski, isto su bili veliki - to su ljudskost, toplina, jednostavnost, vaspitanje, gospodstvo. Iz našeg pozorišta i naših života zaista je otišao pravi velikan.

SVETLANA Bojković: POSEBAN

- IZGUBILI smo jednog od najvećih umetnika sa ovog prostora, glumca nesvakidašnjeg senzibiliteta i dara, divnog kolegu. Lično, izgubila sam jednog od svojih najomiljenijih partnera i prijatelja, a Đuza je bio od onih retkih, neobičnih ljudi koji su nenadoknadivi u našem životu, koje niko drugi ne može da zameni.

Bio je poseban, i mnogo će mi nedostajati. Mi nismo mnogo sarađivali, ali smo igrali u nekim od najdugovečnijih predstava Ateljea. Ne mogu uopšte da razmišljam o Ateljeu i srpskom pozorištu, o našoj televiziji ili radiju, a da Đuza nije jedan od najvažnijih “protagonista” tog sećanja.

SINIŠA Pavić: OMILjEN

- ĐUZA je bio moj omiljeni glumac, imao je mnogo osobina koje ga čine izuzetnim - od odnosa prema poslu, do svega onoga što čini tu vrhunsku kreaciju glume.

Šta god da je igrao u mojim serijama svakog puta je napravio briljantnu kreaciju u kojoj su mogli da uživaju ne samo gledaoci, nego i pisac, i reditelj, i njegove kolege.

Pri tom, što nije zanemarljivo u našem poslu i u životu - Đuza je bio pravi, veliki gospodin. To je razlog što je bio jedan od najvoljenijih glumaca u Jugoslaviji i u Srbiji.

Televizija ga je učinila jednim od naših najpopularnijih glumaca, koji je gledaoce osvajao umećem, pojavom i pevačkim talentom. Najšira publika posebno pamti njegovog Rođu u seriji “Pozorište u kući” i Kontea Marija u seriji “Srećni ljudi”, a tu je i nezaobilazna serija “Na slovo na slovo”. Na filmu je debitovao 1957. godine u “Tuđoj zemlji”. Veliku popularnost je stekao filmom “Ljubav i moda” za koji je otpevao čuvenu pesmu “Devojko mala”.

Stojiljković je takođe pozajmljivao glasove junacima brojnih crtanih filmova, a ostao je najviše upamćen kao Patak Dača.

Dobitnik je više nagrada, među kojima su Oktobarska, Sterijina, nagrada “Dobričin prsten”, “Zlatni ćuran” za životno delo... Vreme i mesto komemoracije i sahrane biće naknadno objavljeni.





ŽIVOT NA SCENI

- JEDNOSTAVNOST i prirodnost na sceni je ona osnova od koje sam polazio. Nisam ja težio tome, to je tako u mojoj prirodi. Mislim, istina da je bolje ako si na sceni pravi, živ čovek. Da je bolje, upečatljivije. Da ne izvodiš neke kombinacije. Uvek sam tako mislio. I onda su me kolege često zavitlavale: “Pa dobro, majku mu, mogao bi malo i da glumiš” - govorio je Đuza.





PRVE LONGPLEJKE

- NAKON “Diližanse snova” snimio sam film “Ljubav i moda” - sećao se Đuza. “E, tu su me pitali: “Je li, bi li ti hteo nešto da pevaš?“ Kažem: “Ajde”. I tada sam počeo da se bavim pevanjem. Tako je izašla prva moja ploča, što mi je bilo neverovatno. Onda sam se malo time “razbacivao”. Tada je Olivera Marković bila proverena “pevaljka”, pa onda i Duško Jakšić. Potom snimim još jednu longplejku, pa još jednu singl i tako četiri-pet ploča. Učestvovao sam i na festivalu “Beogradsko proleće”. Brzo sam, međutim, digao ruke od toga. Posle sam pevao samo kad treba u pozorištu.