LAUREATI nagrade “Zlatni pečat”, koju Jugoslovenska kinoteka dodeljuje za doprinos filmskoj umetnosti, ove godine su čuveni francuski reditelj Iv Boase i jedan od naših najpriznatijih filmskih stvaralaca u svetu - scenograf Miljen Kreka Kljaković.

- “Zlatni pečat” je kruna na dugogodišnju karijeru koja je iza mene. Mislim da svako od nas, koji se profesionalno bavimo filmom, iščekuje i priželjkuje da mu se ta nagrada jednog dana dodeli. Ona potvrđuje da sam ostavio vidljiv trag u filmskoj kulturi na ovim prostorima i dao veliki doprinos filmskoj umetnosti uopšte, što me veoma raduje - kaže Kljaković u razgovoru za “Novosti”.

* Imate najprestižnija svetska priznanja, nagrade “Cezar”, “Feliks”... Šta je ono po čemu se “Zlatni pečat” možda izdvaja?

- Srećan sam što ta nagrada dolazi od Jugoslovenske kinoteke, koja je ostala jedino utočište za filmske umetnike, autore i domaći film u celini. Ne verujem da ću sa ovom nagradom i završiti svoju dugogodišnju filmsko-scenografsku karijeru, iako se ona dodeljuje za životno delo i asocira na neki zatvoreni krug, završetak. Mislim da ću se ovim poslom i dalje baviti, i da ću i dalje biti prisutan u filmu.

* Sarađivali ste sa najznačajnijim filmskim autorima i glumcima današnjice - Spilberg, Kjuzak, Skot, Brando, Danavej, Dep... Kojim se “akreditivima” stiže u ovakvo društvo?

- Postoji sticaj različitih okolnosti, ali je presudan kreativni momenat koji nosite u sebi. Bez njega nema ni uspeha. Svaka dobro urađena scenografija otvara nova vrata za novi posao, ali se ta vrata mogu lako i zatvoriti ispred vas ukoliko stvar prepustite improvizaciji. Možda sam kao scenograf imao i sreću što sam pažljivo i oprezno birao projekte koje ću raditi, nisam stihijski ulazio u svaki ponuđeni film.

* Šta sve podrazumeva taj rad?

- Bavljenje filmom je rudnik u koji ste ušli, i u kome se “pokvario lift”, pa ste tu i ostali. Jer, u međuvremenu ste osetili da je najuzbudljivije iskustvo kopati u njemu i tražiti zlato, dragulje.

VENECIJA, MEKA, MEDINA... Deo Kljakovićevog opusa biće predstavljen na večerašnjoj ceremoniji dodele nagrada, u kratkom filmu “Magija scenografije” reditelja Slobodana Ivetića. U ovom dokumentarcu publika će “prošetati” raznim epohama, zemljama i kulturama koje je Kljaković konstruisao i dizajnirao svojom maštom - Venecijom za film “Tajni prolaz”, sa 135 fasada palata iz 15. veka, dve crkve, sinagogom, getom, desetak mostova i kanala, bezbroj enterijera bogatih kuća iz doba renesanse, čuvenom fabrikom stakla “Murano”... Tu su i gotska katedrala iz 12. veka za film “Stubovi zemlje” sa kompletnim enterijerom i eksterijerom, i čitav engleski grad iz epohe opisan u bestseleru Kena Foleta po kome je snimljen ovaj film. Kljaković će nas “odvesti” i u Meku, Medinu i manastir u Bosri iz 6. veka, na spektakl “Muhamed”, za koji je imao 120.000 kvadratnih metara izvedenog dekora. Snimanje filma o Kljakovićevom stvaralaštvu “Magija scenografije” biće nastavljeno.

* Da li u tom uzbuđenju leži i “magija scenografije”?

- U mom slučaju, u tom rudniku i njegovoj magiji sam četrdeset godina. Baviti se ovom profesijom nije nimalo lako - ona traži da, pre svega, budete izuzetno kreativni i da tu svoju kreativnost stalno potvrđujete. Ne postoji opravdanje za loše urađen posao ili loše izvedenu scenografiju. Film to ne priznaje. Zadržati godinama konstantan vizuelni kvalitet u poslu kojim se bavim traži veliku koncentraciju, disciplinu, pa i ogroman mentalno-fizički napor. Ali, bez obzira na sve te izazove i teške momente koji vas u realizaciji svakog filma prate, on zna da donese veliku radost, strast i zadovoljstvo.

* Sarađivali ste sa Kusturicom, Paskaljevićem, Karanovićem... na filmovima koji su u svetu dobili visoke nagrade. Šta se danas dešava sa srpskom kinematografijom?

- U svetu filma lako se prepoznaje kvalitet. Sve dosadašnje nagrade koje su osvojili naši filmski stvaraoci nisu došle slučajno - one su potvrda kvaliteta i talenta naših autora. U godinama iza nas, zahvaljujući takvim pojedincima, film je bio naš najveći kulturni brend u svetu. Da bi se nastavila ta dobra tradicija u sadašnjim okolnostima, potrebna je ozbiljna pomoć države i Ministarstva kulture. Ali, kao što vidimo, za to više nema ni dovoljno interesovanja, ni dovoljno sredstava. Autori se sami dovijaju i snalaze na različite načine kako da uopšte snime film, a onda i kako da se dokopaju nekog festivala i dođu do neke nagrade. Domaćem filmu potreban je “vetar u leđa”, potrebno je ozbiljno ministarstvo kulture koje će umeti da prepozna značaj ove umetnosti. Ako se u najskorije vreme ne naprave ozbiljni rezovi, i ako se na mesta na kojima se odlučuje o filmu ne dovedu novi ljudi, bojim se da će srpska kinematografija zauvek nestati.

ULICA MARŠALA TITA

* Radite i živite na potezu od Pariza do Holivuda, a u vašoj kući stoji tabla na kojoj piše Ulica maršala Tita. Da li je ona deo vaše nostalgije?

- Mislim da su danas i oni najgori salonski disidenti, koji su mislili da će im promenom sistema i državnih granica granuti sunce, postali svesni svog ličnog poraza. Ta ulična tabla na kojoj je ime maršala Tita podseća me na vreme kada smo živeli pod “diktaturom” - kad smo imali besplatno školovanje i besplatno lečenje. Na vreme kada smo odlazili na more i na besplatna letovanja širom zemlje. Na vreme kada smo besplatno dobijali i stanove, i kada smo živeli mnogo bolje nego danas. Na vreme kada nije bilo bogatih, a ni siromašnih. Eto, zato je ta tabla sa imenom maršala Tita u mojoj kući - da mi bude uteha što mi je neko ukrao vreme koje mi nikada neće nadoknaditi.