NOVIM zadatkom u komadu Ace Popovića "Bela kafa" (režija Milan Nešković) na sceni Narodnog pozorišta, Nada Šargin je još jednom pokazala o kakvoj se vrsnoj glumici radi. Njena Zora Šišarka, u punom koloritu, iznela je na pozornicu sve specifičnosti ovog lika: "laka" ali ne lakomislena, površna ali i promišljena, Popovićeva junakinja je izvan porodičnih i ideoloških lomova, ipak, uvek prisutna kod god je njena pomoć neophodna...

Još od prve uloge u nacionalnom teatru (Zorka u "Milevi Ajnštajn") bilo je jasno da je naše glumište dobilo rasnu glumicu otvorenu za svaku transformaciju, a opet "samozatajnu" u načinu na koji gradi svoje likove. "Beloj kafi" nedavno je prethodila takođe uspešna uloga u "Rahelinoj kutiji" Jugoslovenskog dramskog, kao i nagrada "Petar Banićević", poslednja u nizu već bogate riznice glumačkih priznanja.

- Ulogu kao što je Zora Šišarka prizvala sam kao intimnu umetničku potrebu. Mislim na taj tip karaktera - da bude energična i žilava, puna životnih sokova, s neobičnim životnom filozofijom - kaže Nada Šargin. - Tatjana, ćerka Ace Popovića, radila je scenski pokret za predstavu. Za Zoru joj je otac rekao da svi vole takve žene, jer one žive punim plućima. Kao glumica i sama sam osetila njegove simpatije prema ovom liku.

* Šta joj je podario pisac?

- Iako je vrlo amoralna, dao joj je plemenitost. Zora je uvek tu da pomogne. Na razne načine, od novca do veza sa moćnicima. Ona ima instinkt za muškarce. U prvoj mladosti kreće od čistog zanosa, ljubavi, erotskih poriva. U početku je to, zaista, zaljubljivanje, bez interesa. Ali, u jednom momentu sve se preokrene, kao i kod drugih žena koje "vole život" i koje sebi nikad ništa ne zameraju. Kad otkrije draž novca, kreće ka kapetanu, pa generalu, na kraju i mafijašu. Mnogo je takvih oko nas. Uvek se vezuju za moć i poziciju, jer moć je uzbudljiva. Zora nije zla i pakosna, to je bitno. Ne zaboravlja svoje, niti odakle potiče i ko joj je u životu pomogao. Oseća zahvalnost i ne gubi toplinu.

* Na početku karijere ste, takođe, imali jednu Zorku. Igrali ste sestru Mileve Ajnštajn?

- Tada su me uzbuđivale baš takve uloge. Mlad glumac voli da igra šizofreniju, pomerenost, pritom Zorka je imala i fizički nedostatak. Teška uloga, ali je dobra za umetničko dokazivanje. S mojom profesorkom sam radila i u predstavama "Jegorov put" i "Tri sestre". Eto, sad je došla na red jedna druga i drugačija Zora...

* Akademiju ste završili u Novom Sadu, školi koja je iznedrila mnoge glumce koji suvereno vladaju pozorišnom scenom?

- Svaka škola ima svoj kvalitet i ljude koji ih prezentuju. Za novosadsku je specifično da kad je završe, glumci stvarno kreću od nule. Možda se ne trude više, samo su nekako stidljiviji. Dok studiraš u Beogradu, pored tebe na Akademiji prolaze mnogi poznati ljudi iz sveta filma, pozorišta, književnosti. Budući glumci spontanije ulaze u umetnički svet. Ipak, danas je svim mladim umetnicima podjednako teško. Stalno se dokazuju, u treninzima su svake vrste, a nikako da dođu do posla. Zato se postavlja pitanje dokle neki talentovani da se dokazuju, dok se umesto njih drugi, manje darovati, primaju u ansambl. Egon Savin je nedavno rekao da bi najviše voleo kad bi se umešnost mladog glumca testirala kroz dve-tri sezone, pa bi onda bilo jasno o kakvom se talentu radi. Potpuno se slažem s tim. Ranije su postojale i stipendije, nekako je sve išlo svojim tokom.

* Kako je bilo kad ste vi postali deo tima nacionalnog teatra?

- Ljuba Tadić, bivši upravnik Narodnog pozorišta, primio je nas iz nekoliko klasa u stalni radni odnos. Voleo nas je i dao nam prostor. Možda je sada meni lako da "sudim" i pričam, primljena sam posle jedne uloge. Ipak, verujem da oni koje su bacali u vatru, i koji su se već dokazali kroz četiri-pet uloga, treba da postanu deo ansambla.

O FILMU "PATRIJA" POSLE pozorišnih uloga tokom ove sezone, Nada Šargin je u iščekivanju premijere novog filma: - Snimljen je i montiran film "Patrija" Milene Marković i Olega Novkovića. Sa radošću čekam da ga vidim na velikom platnu - kaže glumica.

* Verujete li u audicije?

- One nisu loše, drže glumce u kondiciji, ne daju im da se opuste. Ali, budući da angažman mladih ljudi zavisi samo od upravnika i reditelja, nisam za ugovore. Bojim se da se kod nas do svega dolazi preko političkih i drugih pozicija, pa tako šansu dobiju i oni koji nisu najkvalitetniji u svom poslu. Verujem u ansamble sastavljene od najnagrađivanijih, najupotrebljivijih i najdarovitijih glumaca. Naravno, treba u njima da ima i onih korisnih, koji ne mogu da nose projekte,ali su dragoceni u predstavi. Najbolji je stalni radni odnos, ali u kome će se naći dokazani i daroviti umetnici.

* Da li se materijalna oskudica odrazila i na kvalitet repertoara naših pozorišta?

- Danas ljudi nemaju novca i jasno je što požele da se od svakodnevnih problema odmore u pozorištu. Sećam se kako je Čkalja pričao da se kao dete, u siromašno ratno vreme, igrao na ulici: delili su to što su imali i smehom se branili od surove stvarnosti. To je i razlog što se kasnije opredelio za komediju. Za svakog po nešto ima na repertoaru pozorišta. Nemam ništa protiv toga. Ove sezone nas je posebno pritisla nemaština i strah da nismo potrebni. Na sreću, veliki redovi u akciji JDP dokazali su da ljudi žele da idu u pozorište, stvar je samo da li to uvek mogu sebi da priušte... Bilo je i ove sezone odličnih predstava - "Razbijeni krčag" u JDP, "Kazimir i Karolina" u Ateljeu 212, "Magareće godine" u Pozorištu "Boško Buha", naša "Bela kafa", a jedva čekam da vidim i "Mama miju" na Terazijama. Dakle, svako pozorište ima bar jednu sjajnu predstavu s kojom se s pravom može pohvaliti.

* Ima li među vašim kolegama, sticajem raznih okolnosti, i onih koji nikada nisu dobili pravu šansu?

- Uvek postoji neka rezigniranost, glumcima je potrebna pažnja, pogotovo svog pozorišta. Ima onih koji nerealno misle da im nešto nije dato, a da im pripada. Ima i onih koji su s pravom nezadovoljni. Ipak, i jedni i drugi mogu da porade na sebi. Ponekad i kad dobiju priliku za "levu nogu" u nekom projektu, mogu pokazati svoj dar. Taj trud se kad-tad isplati. Postoje i primeri kada se za nekog kaže "on je nezgodan za rad" ili "neinspirativan", pa se radije u projekte uzimaju ljudi koji se trude i donose na scenu dobru energiju i volju da daju sve od sebe. Sreća jeste faktor u našem poslu, ali je važno raditi na sebi, oslušnuti i kad neko govori o tvojim manama. Čak i kad su ljudi zlobni, treba obratiti pažnju na ono što kažu. Jer, i takvi komentari mogu biti od koristi.

* Da li u vašem poslu, kao i u svakom drugom, bolje prolaze prodorniji i agresivniji?

- Uvek sam imala utisak da na one koji su glasni, bili ti više ili manje daroviti, svi odmah reaguju. "Na agresiju" se često pridobije pažnja, valjda nam je to u mentalitetu. Bahati ljudi su često "ispoštovaniji" od onih suptilnijih. Kao da svi ustuknemo pred drskošću. Mislim da je došlo vreme da se, zaista, od prostakluka moramo braniti... U jednom trenutku sam shvatila da i sama postajem neka vrsta snoba, pa kao neću da reagujem na ovo i ono, jer je ispod mog nivoa. Ali, dužni smo da reagujemo. Pre svega, zbog svoje dece. Tako smo i došli do situacije u kojima su se istinski vredni ljudi povukli pred bahatošću. Priznajem, kao mlada glumica bežala sam od nje, ponekad se i plašila, ne znaš kako s tim da se nosiš. Sada, kao majka, više nemam prava niti da prećutkujem - niti da ne reagujem na nepravdu.