PESMA se odista ne piše. Ona se čeka. Zaslužuje se tako što se svet osluškuje i radoznalo posmatra, a spremnost podrazumeva da ste u svakom trenutku pripravni da je prihvatite, jer ona će inače prhnuti i obreti se u nečijoj tuđoj krletki reči. Ovako na pitanje gde “pronalazi” svoje stihove, odgovara Zorica Bajin Đukanović (1952), koja je ravnopravno sa Milomirom Kragovićem dobila uglednu nagradu “Gordana Brajović”. Priznanje je stiglo za zbirku pesama “Dan od leta” (sa ilustracijama Srđana Pečeničića), u izdanju “Prosvete”.

Pesmama se oglašava još od 1973, objavila je niz knjiga za decu i odrasle, dobila nekoliko nagrada, a uz pisanje bavi se i fotografijom.

Pesma “Dolazak” se izdvaja od ostalih jer je napisana i “iz perspektive” deteta koje dolazi na svet.

- Piscu je data sloboda da menja vizure iz kojih će posmatrati svet. Može ga posmatrati iz pozicije odraslog čoveka, deteta, mikro sveta, malih bića, svica, bubice, mrava, ili čak neživih predmeta, recimo jednog dugmeta. “Dolazak” slavi rađanje, ali ima i elemente humora, nagoveštavajući buduće zavrzlame tokom odrastanja. Bebama često pozajmljujem glas, mogućnost da nam nešto kažu, jer one bez sumnje, i u tom periodu usvajaju prva iskustva, možda čak i tog mističnog čina prelaska iz nepostojanja u život.

U pesmi “Zagrljaj” pitate zašto su odrasli toliko zavidni i netolerantni i zaključujete da bi mogli da budu drugačiji “kada bi uspeli da ostanu deca”.

- Jedan od mojih duhovnih ideala je nastojanje da sačuvam dete u sebi. To nije lako postići, ali je moguće. Donekle, verovatno, zavisi i od ljudske prirode. Namćoru će, recimo, to sigurno biti uskraćeno. I čitav niz osobina nas može sprečiti u tome. U to nastojanje uključena je i težnja da se sačuvaju emocionalna svežina i radoznalost. Starenjem, ljudski duh se bogati nekim drugim vrlinama, a siromaši navedenim. Zato verujem da je pisanje za decu privilegija. Moje pesme iz četvrtog ciklusa ove knjige samo koriste formu pesme za decu, a zapravo bi želela da ih prvo pročitaju odrasli, jer nose i osenčene motive sa prekorom odraslima jer su jednu čarobnu planetu svojim ponašanjem pretvorili u neveselo mesto.

Odrastanje dece u današnjem vremenu nije nimalo jednostavno. Verovatno najviše zbog toga što im se često nameću potpuno pogrešni uzori?

- Detinjstvo je vrt pun svetlosti iz koga treba zakoračiti u mnogo haotičnije prostore. U tom procesu treba upoznati sebe, usaglasiti svoje želje sa mogućnostima, pronaći ono za šta imamo dara i na tome raditi razvijajući ga. To, zaista, nije jednostavno. I podrazumeva podršku i roditelja i vaspitača. Tu bi se negde mogao udenuti i uticaj onih koji pišu za decu. Didaktička literatura, ako je ikada nešto i značila, malim ljudima novih senzibiliteta više nije prihvatljiva. Ali to svakako ne znači da malom čitaocu treba podilaziti, pojednostavljujući mu stvari.


TEMELj OD KNjIGA

ŠTA je veće iskušenje, pisanje za mališane ili za odrasle?

- Boraveći na nekim skupovima dečijih pisaca u Evropi mogla sam da se uverim u sasvim suprotan odnos prema stvaraocima za decu i mlade. Učinilo mi se da su razumeli da je književnost za decu temelj na koji će se osloniti sve ono što će kasnije biti pročitano i da je otuda od velike važnosti da to budu najbolji od najboljih autora, jer ono što je usvojeno u detinjstvu teško je promeniti. Dobra knjiga za decu podrazumeva da se neke istine i iskustva pročiste i dovedu do jednostavnosti, a da se pritom ne uproste i ne banalizuju.