KULTURA je vrh ledenog brega svake državne politike. Ona je indirektni pokazatelj ekonomskog nivoa države i jasan pokazatelj demokratičnosti svakog političkog sistema, jer je tanano tkivo kulture najosetljivije na sve vrste sputavanja.

Ovo za "Novosti" kaže dr Branka Doknić, kulturolog i autor više knjiga iz oblasti teorije kulture i kulturne politike, koja kao profesor po pozivu predaje studentima Fakulteta političkih nauka. Na pitanje kakva se kulturna politika vodi u zemlji u kojoj su decenijama zatvoreni najvažniji muzeji, a u budžetu se, uz nauku, najviše steže kaiš baš u ovoj oblasti, naša sagovornica odgovara:

- Kulturna politika se oblikuje na granici politike i kulture i njihovog međusobnog uticaja na celokupnost društvenog života, i kao takva ne može da bude ni "bolja" ni "gora" od ostatka državne politike. U Srbiji ne postoji kulturna politika, kao namerna i sistemska intervencija države u polje kulture u nameri da se ona kao celina ili njene pojedinačne oblasti usmere u određenom pravcu. Postoje raštrkane kulturne akcije i manifestacije, pokušaji demetropolizacije pogrešno tumačeni kao decentralizacija kulture i ništa više od toga. Današnja kulturna politika mora poći od pitanja kakvo društvo želi da stvori, kojim instrumentima i kojim sredstvima, i to što pre, jer za koju godinu ostaće politika, ali neće biti kulture.

Svaka država se, po mišljenju dr Branke Doknić, direktno ili indirektno meša u kulturu, zakonima koje donosi i finansijskom podrškom koju daje ili uskraćuje:

- Rezultat ulaganja u kulturu postaje vidljiv tek protokom vremena, tako da neodgovornoj vladajućoj eliti ona nije prioritet, što protokom decenija postaje pogubno za ukupni kulturni i obrazovni prostor zemlje. Izgubivši kulturni identitet, gubi se budućnost - smatra naša sagovornica.

Zakonima koji se odnose na poresku politiku, Amerika je od vlasnika visokog kapitala stvorila mecene elitne kulture, dok su skandinavske zemlje od istog izvora formirale bogate fondove iz kojih se finansiraju umetnički projekti, navodi dr Doknić i dodaje:

- Država može i faktorom sreće da postane bogata, ali jedini način da opstane u ovom vremenu jeste da stvori stopostotno pismeno i visoko obrazovano stanovništvo sa izraženim kulturnim identiteom.

Sadašnje stanje u našoj kulturi najviše odgovara većini onih koji rade u institucijama, smatra naša sagovornica:

To je stil rada nasleđen od etatističkog modela kulturne politike, samo što su posledice takvog ponašanja danas mnogo pogubnije. Nekada je država davala radne i stručne smernice, danas toga nema, pa je svaka institucija kulture mali feud za sebe, u kojoj su svi podeljeni na klanove, na miljenike i one koji to nisu. U institucijama kulture se stalno podgreva strah od novog, saznajnog, strah od razmene mišljenja, svodeći sve na prosečnost. U podeli budžetskog novca tim institucijama ne pripada mnogo, ali je i to previše u odnosu na znanje koje tamo postoji i želju da se svojim radom doprinese javnom dobru. Tačno, novca ima više nego znanja - zaključuje dr Branka Doknić.




DIREKTORI I KRITERIJUMI

- MINISTARSTVO kulture mora da ima istinski uvid u rad institucija koje su pod njegovom ingerencijom, da ne bi postojale institucije od nacionalnog značaja u kojima status v. d. direktora traje celu deceniju, sa sistematizacijom starom više od dve decenije - kaže sagovornica koja je autor je knjige "Kulturna politika Jugoslavije 1946-1963", u izdanju "Službenog glasnika". - Pa vidite ove igrarije oko izbora direktora. Umesto da konkursi za direktore najprestižnijih institucija kulture budu odskok u karijeri svakog stručnjaka ili naučnika, lestvice su spuštene tako nisko da kandidati, krećući na ciljno mesto, moraju da prođu ispod lestvice i provuku se kroz blato.