KROZ mešavinu različitih etničkih melodija i ritmova, njena muzika promoviše osobeno “muzičko jedinstvo različitosti” - glasio je deo obrazloženja za Medalju časti ostrva Elis, koje su SAD prošle godine dodelile srpskoj pijanistkinji i kompozitorki Marini Arsenijević, a namenjena je zaslužnim doseljenicima. A u vreme dok joj je Amerika odavala počast, srpska umetnica je već radila na novom projektu - muzici za dokumentarni film Džozefa Sikorskog “Kula narodu”, koji je pre nekoliko dana promovisan u Beogradu.

Marina, za “Novosti”, otkriva da je u planu serija multimedijalnih koncerata na temu Tesle, koja će u Americi početi na jesen.

- Teslini genijalni pronalasci su ujedinili svet, postao je baš kao i Mocart ili Betoven. Njegov imigrantski put od talentovanog naučnika do proslavljenog pronalazača je putokaz svima nama koji smo se opredelili za život preko okeana. Ali, i njegov tragični kraj, bez sredstava za život, i borba da povrati prava na patente govore o surovosti vremena u kojem su talenat za biznis i lična promocija važniji od dostignuća.

* Muzika za film protkana je, kažete, temom koja podseća na zavičaj?

- Inspiraciju sam našla u naučnikovoj životnoj priči, protkanoj srpskim mentalnim kvartetom - tuga, trpljenje, mazohizam, inat. Jedna od kompozicija iz filma, “Teslina rapsodija”, spoj je vizantijskih izvora i srpske pojačke tradicije, klasike, džeza i novih muzičkih žanrova.

MODA KAO POEZIJA Srpska umetnica poznata je i u svetu mode, a mnogi ugledni kreatori pripremaju joj haljine za nastupe.
- Modu sam oduvek doživljavala kao umetnost i deo mog ličnog izraza. Za mene su muzika i moda kao poezija. Tako sam stvorila divna poznanstva sa mnogim svetskim kreatorima. Za nastupe nosim modele kuća Ralf Loren, Aleksandar Mekvin, Karolina Erera, a od domaćih kreatora sam i dalje u divnim odnosima sa Afroditom Bajić, vlasnicom AMC-a.

* Snimak vašeg koncerta sa orkestrom ugledne vojne akademije Vest Point doneo vam je nominaciju za nagradu Emi. Do sada ga je videlo više od 180 miliona gledalaca, a i dalje se reprizira. Šta se u vašoj karijeri promenilo od tada?

- Predstavili su me široj američkoj publici u okviru koncertne serije Pi-Bi-Es, kao što su to činili sa Pavarotijem i Bočelijem. Moja ideja da koncert nazovem “Jedinstvo različitosti” dovela je Vest Point orkestar i njihov čuveni Hor kadeta na scenu. U dva sata programa predstavili smo muzičko putovanje od Geršvina, Lista, mojih kompozicija inspirisanih Srbijom i Balkanom, do “Boemske rapsodije” grupe “Kvin”. Zbog ovih televizijskih emitovanja obišla sam i najmanja mesta u Americi i upoznala se sa mnogima uspešnim umetnicima, političarima, naučnicima, investitorima, ali i sa onim što predstavlja srž života u Americi.

* Da li je dobijanje Medalje časti ostrva Elis za vas ostvarenje vašeg “američkog sna”?

- Ceremonija dodele podsetila me je na taj san o kojem maštaju imigranti, o tome da je ovde moguće ostvariti snove. Ali, podsetila je i na pesmu Frenka Sinatre, koji je i sam bio dobitnik medalje - “Ako uspeš ovde, uspećeš svuda”. Dok su prozivali imena dobitnika, setila sam se svog dolaska u ovu zemlju posle raspada Jugoslavije i bombardovanja Srbije, svoje želje da kroz muziku približim kulture Istoka i Zapada, i da Amerika prihvati taj novi žanr kao deo sopstvene kulture. I eto, posle jedne decenije, stojim na istom mestu gde su stajali šest američkih predsednika, dobitnici Nobelove nagrade, i primam medalju koja je priznanje za ostvarenje mojih snova.

* Ima li muzika snage da donese mir i da “izleči”?

- Verujem da ima! Meni je donela mir i spokoj i omogućila mi život u novom društvu. Muzika ima moć da komunicira bez reči, ruši granice i zbližava narode, u dobru i zlu. Zbog takvog uticaja trebalo bi je koristiti u diplomatiji.

* Čemu vas je naučio život u Americi?

- Mnogo mi je značilo obrazovanje, disciplina i iskustvo koje sam stekla u Srbiji. Sva ta iskustva su mi pomogla jer sam u Ameriku došla kao kompletan umetnik, a ne kao početnik. Život me je ovde naučio da budem strpljiva, da imam strategiju i cilj i da od njega ne odustajem, bez obzira na prepreke. Kako se dižete ka visinima, sve je manje ljudi na vrhu i konkurencija je veća, ali ako imate put i cilj od kog ne odustajete - stići ćete tamo.

* Koliko ste spremni na kompromise?

- Uvek citiram Horovica, koje je govorio “sviram za publiku i ono što ona traži, ako imam vremena, kod kuće sviram nešto za sebe”. Dakle, važno je shvatiti ko vam je publika, stalno je osluškivati i komunicirati sa njom, ali joj istovremeno morate biti lider i voditi je u nova iskustva.

* Vaša emigrantska priča zaista liči na “američki san”. Živite u jednom od najbogatijih krajeva, imate uspešnu karijeru... Da li vam nešto nedostaje?

- Shvatila sam da svaki put kada ostvarim neki san, pojavi se novi, i tako idem kroz život ostvarujući one nedosanjane. Novi san mi je da nastupim u Beogradu i širom Srbije sa Vest Point orkestrom i programom “Jedinstvo različitosti”. Ovakav događaj ostvario bi novu dimenziju u kulturnim spajanjima i čuli bismo kako Amerikanci sviraju “Ajde, Jano, kolo da igramo”. Kroz muziku bi se prisetili i velikog savezništva u Prvom i Drugom svetskom ratu. Ali, ostvarenje ovog mog sna zavisi od poziva iz Srbije.


PROVIDNI KLAVIR

Marinu Arsenijević u Srbiji mnogi pamte po providnom klaviru, koji je godinama bio njen zaštitni znak.

- Taj čuveni “šimel” klavir koji je putovao sa mnom i po Americi nekoliko puta, bio je prava atrakcija. Imala sam ugovor sa tom kompanijom, ali su, zbog težine, morali da ga svaki put šalju brodom, pa da ga posle koncerta prodaju. Poslednji klavir je kupio legendarni Leni Kravic i tako se moja “priča” sa transparentnim klavirom završila. Promovisala sam još jedan interesantan klavir, sa 9.000 “svarovski” kristala.