VELIKI jubilej, pola veka umetničkog rada, glumac Ivan Bekjarev obeležio je (između ostalog) izložbom u beogradskoj galeriji "Progres": na zidovima programi iz nekih značajnih predstava, puno fotografija, isečci iz novina, poneki kostim iz uloge, pesma. Mesto sećanja na mnoge značajne trenutke iz bogate karijere glumca, pedagoga, novinara, radio-voditelja (Studio B, 202), šahiste. Ali, ipak, nedovoljno prostora za sve što je tokom života uradio - 140 pozorišnih uloga, pedesetak filmova, na stotine emisija, serija, TV drama...Može li iz ovakvog mnoštva da naš popularni glumac, uopšte, izdvoji ono najznačajnije?

- Na televiziji je to Vujković iz serije "Banjica", uloga za koju sam 1984. godine proglašen za TV ličnost ondašnje Jugoslavije. Interesantno, jer sam tumačio negativan lik. Izdvajam i Kurčubića u "Boljem životu", pa Jerotića u drami "Sumnjivo lice", seriju "Gorki plodovi".

* A u pozorištu?

- Počeo sam u Rasovom teatru, igrajući na njegovoj sceni od 1966. godine do 1978. Bio sam još student, a tu su stasavali i Petar Kralj, Duško Golumbovski, Ljuba Moljac, Slobodan Đurić, Bora Stjepanović, Dušan Đurić. Paralelno, od 1968. ušao sam u Jugoslovensko dramsko, zahvaljujući ispitnoj predstavi "Gospođa ministarka" u kojoj je igrala cela moja klasa.

* Na scenu ste stali još kao gimnazijalac?

- Moji prvi glumački koraci napravljeni su u Dramskoj družini "A", prvoj alternativnoj pozorišnoj trupi koju su osnovali Olivera i Rade Marković. Predstava se zvala "Na kraju uzmi svoje lice" i premijerno je izvedena na Kolarcu. Učio sam treći razred gimnazije, a posle prve profesionalne predstave bio sam u prilici da od honorara majci i ocu kupim veš-mašinu. Dakle, iza mene su 52 godine umetničkog rada, ali sam smatrao neprofesionalnim da računam i godine pre punoletstva.

* Kad se osvrnete unazad, šta smatrate važnijim od svega u dosadašnjoj karijeri?

- Moj pedagoški rad. To je istovremeno bila teška i mudra odluka, jer sam kao prvak JDP dao otkaz dvehiljadite godine. Sve u svemu, iza mene je oko dve decenije pedagoškog rada na tri-četiri privatne akademije, pa i na državnoj. Iako sam u penziji, i dalje sam aktivan. Sada predajem u školici glume "Prvi koraci".

NUŠIĆ * OD maturskog rada do današnjih dana, veliki deo vašeg opusa ispunio je Nušić. Za mnoge njegove likove dobili ste i prestižne nagrade?
 - Svi koji misle da se s Nušićem može mnogo eksperimentisati, jako greše. Danas ga treba raditi potpuno realistički, bez rediteljskih egzibicija i "aranžirki". Jedino je ponekad neophodno skratiti ga, svuda gde se neke stvari ponavljaju. Tako sam i ja 19 likova u "Uježu" sveo na osam. I još nešto: mora da se igra vodviljskom brzinom. Kao pedagog i reditelj sa studentima sam radio skoro svakog Nušića. Postoje neki njegovi malo poznati komadi, kao jednočinka "Žena bez srca", koju sam radio u žanru horor drame! Zašto? Naslov dovoljno govori...

* Publika vas često zbog nekih markantnih uloga doživljava kao negativca na sceni?

- Mahom sam takve likove igrao na televiziji, pa javnost tako misli. U filmu i pozorištu ne. Imao sam i sreću da ti "negativci" budu popularni, što nije baš uobičajeno. Eto, moj Vujković u "Banjici" je imao više hiljada glasova u odnosu na drugoplasiranu Kristl, iz tada ultrapopularne serije "Dinastija", u akciji skopskog lista "Večer".

* Kad pominjemo Skoplje, malo gledalaca zna da su vaši roditelji Makedonci?

- Uvek sam isticao da su mi majka i otac u Beograd došli iz Đevđelije, ali da sam ja rođeni Beograđanin. I sve škole sam ovde završio. Doduše, šest godina smo živeli u Kraljevu, gde je moj otac službovao. Tako me i Kraljevčani svojataju, nemam ništa protiv jer sam najlepši deo detinjstva proveo tamo. Moja i bratovljeva porodica su u Beogradu, a svi ostali članovi familije su i danas u Skoplju i Đevđeliji. Razumem makedonski, slabije ga govorim - "đevđelijskim" dijalektom.

* Šta makedonsko prepoznajete u svom mentalitetu?

- Osetljivost, emotivnost i taj moj višak energije! Makedonci su veliki radnici, poznati pečalbari.

* I zbog uloga koje ste igrali, zbunjuje podatak da ste u početku bili nesigurni?

- U detinjstvu sam bio veoma stidljiv i plašljiv dečak. Učitelj je u osnovnoj školi insistirao da prvih deset dana sa mnom u klupi sedi majka. Kasnije je dolazila na svaki odmor, a ja danas mislim da je to bio odličan pedagoški potez. Pa sam uz poziv kojim se bavim kasnije možda i preterao u svojoj "oslobođenosti".

* Niste redak primer, kažu da u glumu kao i novinarstvo često odlaze stidljivi ljudi?

- Slažem se, mislim da je to moj slučaj. Puno glumaca je otišlo čak u drugu krajnost da bi dokazali da su slobodniji od drugih, dok je istina često bila na drugoj strani. Vrlo brzo sam tu nesigurnost prevazišao, još u Kraljevu. Na dečjoj sceni u "Ivici i Marici" igrao sam Ivicu, a u "Crvenkapi" bio sam vuk. Vuk je, dakle, moj prvi negativac! Kasnije sam postao član mnogih amaterskih pozorišta u Beogradu, pa i "Pisti" u UK "Vuk Karadžić". Tu su me "premijerno" gledali Olivera i Rade, kasnije sam primljen i u Akademsko pozorište "Branko Krsmanović", na šta sam veoma ponosan.

* Ali prvo ste upisali prava?

- Upisao jesam, ali me je društvo iz amaterskog pozorišta nagovorilo da se prijavim na Akademiju. Ušao sam iz "prve". Moju klasu primio je Minja Dedić, potom nas je preuzeo Maričić, a godinu dana profesor nam je bio i čuveni Mata Milošević.

* A onda ste "upali" u ruke četvrtom asu, Bojanu Stupici, i sa celom svojom generacijom postali jedna od njegovih "beba"?

- Prvu veliku ulogu dobio sam u njegovoj predstavi "Nagrada". Ja mlad, a imam veliku ulogu pored jedne Mire Stupice, Irene Kolesar, Nikole Milića, Rade Đuričin. A dete je igrao Bule Goncić! Stalno govorim kako sam u karijeri imao i sreću. Ubrzo mi je i Mata dao glavnu ulogu u "Učenim ženama", koju je u isto vreme u Narodnom pozorištu igrao penzioner Mirko Milisavljević. Nikad nisam imao veću tremu.

* Imate li je i danas?

- Uvek. Čak i povodom ove izložbe. Ne znam šta ću reći, šta propustiti, ali ću se kao uvek prepustiti inspiraciji i improvizaciji. U JDP sam puno radio i sa bardovima Belovićem i Miloševićem, pa smatram da smo mi, "Bojanove bebe", imali još jednu školu glume. Jer, JDP je tada bilo jedno od najboljih pozorišta ne samo u Jugoslaviji nego i u Evropi.

* U vašem poslu je puno i surevnjivosti, u kakvim ste danas odnosima sa ostalim "bebama" i klasićima?

- Sa svima sam blizak. Sad sam glavnu ulogu dao mojoj koleginici s klase Dobrili Ilić u "Uježu" koji sam adaptirao, režirao i izvodim u "Slaviji". S Đurđom Cvetić igram u "Kvartetu", Laneta često viđam, Sonju Jauković ređe. Nažalost, nekih više nema: Mide Stevanovića, Mila Miranovića i Josifa Tatića.

* Izložba je samo deo proslave vašeg jubileja?

- Rešio sam da ga proslavim radno. Prvo je bila premijera operete "Bečka krv" na sceni "Madlenijanuma" (u kojoj pevam s operskim pevačima), pa "Ujež", onda sam u Sloveniji igrao Vuka Karadžića u repertoarskoj predstavi "Azbuka ili rat" (koprodukcija Cankarjevog doma, Kranjskog pozorišta i "Madlenijanuma"). Uveliko sam u probama za jedan veliki izazov: u vršačkom pozorištu igram Iliju Čvorovića u "Balkanskom špijunu", s rediteljskim potpisom Miloša Jagodića. Premijera je 25. aprila, a jubilarna godina još traje...

OLIVERA I RADE

* VAŠI prvi glumački učitelji bili su Olivera i Rade Marković. Pripremali su vas za Akademiju?

- Sretali smo se u životu u raznim serijama i dramama, u poslednjoj fazi sam sa Radetom igrao u JDP, u Mijačevim "Mrtvim dušama". S mojim idolom sam ne samo radio već i delio istu garderobu. Markovići su bili velike zvezde, a ponašali su se potpuno prirodno. Stanovali smo i u istoj zgradi. Koliko su bili jednostavni govori i činjenica da su na vrhuncu popularnosti dolazili u "Vuk" na moje amaterske premijere. Dobri ljudi. Rade je režirao za otvaranje male scene Ateljea 212 "Ljubinka i Desanku", a pošto sam ja bio student na Akademiji, bilo mi je zabranjeno da radim. Kakva je ljudina pokazao je tako što mi je dao da budem njegov asistent, pa čak i da iza scene održim neki posmrtni govor. Pošto nisam bio na sceni, nisam mogao da budem kažnjen.